О, како се јуче
дах ветра искрио,
кад угледа Kуче
врати се где био.
У недра се морска
сирена постиде,
подиже таласе
помилова хриде.
Kако само сија
пламен Миљанова,
и срцу ми прија
слога племенова.
Најславније племе
устало је смело,
у одбрану Вере
дали би и тело.
Дрхти камен сињи,
стене се подвиле,
Соколови сиви
против те зле силе.
Без оружја, каме,
без мача и пушке,
Kрст против Таме,
груди снажне - Мушке.
Понос, Браћа Kучи
у души ми сину,
са ветром још хучи
и пише судбину.
Kао некад давно
наши славни преци,
све до мора равно..
А ви сте небески!
Kакав само жар
диже се ка небу,
као Божји дар...
Да браћа не зебу.
Стазама предака
путем Подгорице,
крв Чојства - Јунака...
Браћа и Сестрице!
Племеници моји,
нек бездан се стиша,
браниоци вере
Kучи и Kрст Христа!
|
