Србију су нападали многи,
стране силе и домаћа псета
ударали на народ убоги,
поносна им сорта јоште смета.
Хтели јесу да поразе храбре
од поноса да направе роба,
ишли против и Божанске правде,
а Србин је срца честитога.
Србију су нападали разни,
жељковали да нам семе затру,
њихови су дамари сви празни,
на кандило трзали су ватру.
Хтела зала доброту сатрети,
да погнемо главе до земљице,
ал је Србин знао часно мрети
крај Храмова уз плам воштанице.
И усахну нападачка смена
и утихну сирена за напад,
ал још мира за Србију нема...
Око срца још јој кружи запад.
Запад кружи, а Србин још живи
јуначка се крв још узбуркава...
Црни свете, шта смо ти ми криви,
сами против троглавих аждаја.
И још Ђорђе копље своје држи,
још се Лазар по Kосмету шеће...
И дан данас вук од вране бржи,
Србија се покорити неће!
Залуд претње, утеге и ланци,
залуд бомбе, залуд вам Албанци.
Залуд јесте, јер немате срца...
Ви подземни, ми небеска врста!
|
