Санитетско обезбјеђење у народној војсци Васојевића није постојало све до краја 19. вијека. Ниједан странац или Србин није се одважио да дође у Васојевиће и да рањеницима пружи помоћ, иако се на токовима Лима непрестано проливала крв.
У току васојевићко-херцеговачког устанка 1875. године, војна болница у Андријевици, сем помоћног особља (једног чувара, два болничара, послужитеља, једне праље, кувара и покућара) није имала ни једног љекара, а била је смјештена у једној приватној кући, преуређеној за рањенике. Дакле, по опреми и стручном кадру, она је више личила на све друго него на војну болницу. Од црногорске владе љекарска помоћ, макар и у симболичном обиму, никада није долазила, јер је у свему томе оскудијевала читава Црна Гора. Народни видари - мелемари, самоуки "ећими" без икакве школе и стручног знања, лијечили су рањенике, видајући им ране разним народним љековима (мелемима и мастима), које су сами справљали од "зовине сржи, воска и других трава". Поред мелемара, други су састављали преломљене кости и њихову имобилизацију вршили "благовима" (чамовим дашчицама), стављајући их поврх овчије вуне, умјесто вате.
Ни друштво Црвеног крста, које је у Црној Гори формирано 15. јануара 1875. године, чији су чланови били и знамените личности из Васојевића, као Гавро Вуковић и Митар Бакић, није нашло могућности да се у Васојевићима упути барем један љекар било из Црне Горе или неке хуманитарне организације са стране. Варош Андријевица по први пут ће љекара добити тек 1910. године, а тиме и Васојевићи.
У Андријевици су, повремено, долазили љекари из осталих ђелова Црне Горе. Тако је 1880. године народу помоћ указивао "ећим-баша" из беранског аскера, родом Грк, по имену Филип. У току љета 1882. године доктор Милан Јовановић - Батут обављао је љекарске послове и уједно изучавао здравствене прилике у Васојевићима. Из Ријеке Црнојевића 1884. долази доктор Саламброс, из Колашина 1887. др Хинус, и 1888. др Хагјопул, као и са Цетиња др Симовић. Сем ових, у Андријевици је 1887. године боравио ветеринар др Кублишка, који је упамћен у народу по томе "да није био љекар за народ већ за марву". Године 1913. за љекара у Андријевици је постављен др Али-Риза, а у мају 1914. "за народног љекара и ветеринара" васојевићке области постављен је доктор Ђ. Стефанели, родом из Италије.
У току балканских ратова (1912-1913) и Првог свјетског рата (1914-1918), здравствено збрињавање војске и народа вршено је на стручан и савремен начин, нарочито када је харала епидемија шпанске грознице (шпањолке), која је свакодневно односила многе људске животе, утирући читаве породице, а љекара није било довољно да укроте ту пошаст. За теже болеснике и рањенике главне болнице су се налазиле на Цетињу и у Подгорици, а за лакше у Никшићу, Колашину, Андријевици, Беранама, Пећи, Бару, Улцињу и Вирпазару.
