У устанку 1875. и с прољећа 1876. године, народна војска Васојевића постигла је велике успјехе на просторима захваћеним устанком. Пошто је устанак попримио шире размјере, Порта је преузела опсежне мјере да га угуши или бар стиша. Увиђајући да устанак у Васојевићима тешко може угушити само силом оружја, преко беранског кајмакама Шериф-ефендије, Порта се обратила писмом устаничким вођама, обећавајући им царску милост и повластице. Главари се на то писмо "не хтједоше ни обрнут". Васојевићки војвода Миљан Вуков Вешовић је само одговорио беранском кајмакаму: "Васојевићи са Црном Гором живе и умиру. Тако је било, тако је сада и тако ће бити. То свако зна, ко хоће да зна". Пошто је главна војна снага била сконцентрисана у прекокомским Васојевићима у долини Лима, гђе се налазила главнина васојевићког племена, као и друге бројне србљачке заједнице (Горњосељани, Шекуларци, Величани и други), војвода Миљан Вуков из Лијеве Ријеке прелази у Беране. Васојевићки устанак је био увод у велики рат Црне Горе против Турске од 1876. до 1878. године.
Свему овоме је предходило да Васојевићи стану наспрам многобројне војске херцеговачких Турака, под врховним заповједништвом Омер-паше Латаса и Дедаге Ченгића, који су у рано прољеће 1861. године запосјели Пиву и Гацко. Циљ Омер-паше Латаса је био да умири "пивске и херцеговачке горштаке, сакупи харач и раздвоји Херцеговину од Црне Горе, и тако их приведе к` познанију турског права".
Црногорска војска, којом је командовао велики војвода Мирко Петровић, отац књаза Николе, пошла је да помогне својим Херцеговцима, Дробњацима и Пивљанима. У саставу црногорске војске био је и веома бројан одред на челу са командиром Милуном Нововим Вешовићем и подкомандиром Заријом Радуновим Бакићем, иначе формацијским барјактаром Књажеве гарде у Васојевићима. Овај одред бираних васојевићких ратника, надмећући се у јунаштву са Катуњанима, Дробњацима и Херцеговцима, достојно је представљао "сјај оружја Васовог соје".
Дедага Ченгић, херцеговачки јунак, син по злу чувеног Смаил-аге Ченгића из Стоца, кога Дробњаци "смакоше" 1840. године на Мљетичку (зараван између Шавника и Жабљака), када је купио харач од раје "која хљеба нема", изазвао је на двобој црногорског великог војводу Мирка Петровића. Зарија Бакић, гласовити васојевићки јунак, затражио је од великог војводе Мирка допуштање да се он, као заточник (војводин замјеник), "на сабљу обиде са Дед-агом Ченгићем", али мегдана није било, јер се Дедага Ченгић није прихватио изазова, већ се повукао. За овај јуначки и, надасве, витешки поступак, црногорски књаз Никола је Зарију Бакића даровао срмом оковану сабљу и јахаћег коња - седланика.
