Васојевићи, на челу са својим великим јунаком, војводом Миљаном Вуковим Вешовићем (1820-1886) исписали су најславније странице о своме јунаштву, за ослобођење од турског ропства и уједињења са својом матицом Црном Гором, што им је признао и господар Црне Горе књаз Никола Први Петровић - Његош, једном приликом рекавши: "Васова земља, Миљане, капија је Црне Горе и са сјеверне, па и са источне стране". Миљан је рођен као треће дијете Вука Вешовића и мајке Јокне, који су имали још три сина: Милована, Ђорђија и Митра, и двије ћерке. Иако одгајан у племенској патријахалној средини, Миљан је, брже од других, визионарски наслутио и схватио ново доба, пред којим се нашло његово племе. Поред унутрашње племенске аутономије и релативно повољног живота под турском влашћу, аутономије коју су Турци били принуђени да толеришу и трпе, спутавала је развитак васојевићког племена. Даљи развитак племена могао се осигурати само оружаном борбом за ослобођење, са чвршћим политичким, привредним и духовним ослонцем на Цетиње. Зато је војвода Миљан Вуков подигао многе буне и устанке против турског поробљивача, отпочевши борбу за потпуно отцепљење Лијеве Ријеке од Куча и доминације Скадра, припојивши љеворечке Васојевиће Црној Гори. Када је постигао тај први циљ, половином 19. вијека, закорачио је у долину Лима и отпочео другу битку, са доњовасојевићким главарима, за ослобођење сабраће у Нахији и до коначног уједињења полимских Васојевића са Црном Гором.
Описујући то славно вријеме др Слободан Томовић у књизи "Црногорске војводе Марко Миљанов и Миљан Вуков" каже: "Уз помоћ врсних народних главара и првака, Миљан Вуков је успио да за непуну деценију свога опасног прегнућа изврши духовно и политичко сједињење свих братстава на територији Лијеве Ријеке и Лимске долине, и да их тако хомогене и обједињене прикључи слободном дијелу Црне Горе. Овим актом учвршћена је територија Црне Горе готово исто колико је износила под влашћу владика из куће Петровића". Дакле, још половину територије данашње Црне Горе.
Све бојеве и битке којима је командовао војвода Миљан Вуков, пропратила је епска народна пјесма, величала га, опјевала и славила њега и његове јунаке. Напримјер, о јунаштву стотинаша Мила Осмајлића, народни гуслар пјева:
|
Миле Милошев Осмајлић је учествовао у овим побједоносним бојевима над турском војском и околним башибозуком, предвођеним војводом Миљаном: 1854. на Будимљи и Полици, 1858. на Колашину, 1861. у поновном устанку у долини Лима, 1862. на Рудешу, 1875. и 1876. на Превији, Побјенику, код Ђурђевих ступова, на Бучу, Бјеласици, Полимљу и Шекулару, и 1877. на Полици, Фемића кршу, Трепчи и Превији.
У борби на Превији јуначки гине стотинаш Миле Милошев Осмајлић из Доњих Луга код Берана, и Вучко Вукајлов Вукајловић из Трешњева код Андријевице, који су били добро упамтили ријечи свога војводе пред битку: "Треба ударити, вријеме је да смо своји и да тражимо браћу, да се с њом заувијек ујединимо. Много се чекало и са наше и са њихове стране. Више нема чекања. Ко погине биће слављен међу браћом, а ко остане живјеће са образом, па како њима тако и нама. Бој ће Васовим синовима бити од помоћи, душманин мора да иде са нашег огњишта". Када је војвода Миљан Вуков сазнао за погибију Мила и Вучка, плачним гласом је рекао:" Леле мене данас, погибоше ми два најбоља официра". Обојица су сахрањени на мјесту погибије, по старом црногорском обичају, гђе им се заједнички гроб и данас налази. Посмртни говор, дубоко тронут погибијом својих официра, одржао је лично војвода Миљан.
