Међу андријевичким мјестима која биљеже негативан природни прираштај убраја се и село Бојовиће. Бојовиће је последњих година напустило мноштво младих људи иако се ради о селу које је практично ријешило све инфраструктурне проблеме. Поред уредног водоснадбијевања, до кућа овдашњих мјештана, које су удаљене од Андријевице на око четири километра, долази се углавном добрим путевима. Мјештани истичу да то није довољно за задржавање локалног становништва, већ да је недостатак радних мјеста главни узрочник што људи одлазе из овог живописног мјеста које се простире поред обала Злоречице.
''Поред наших домова пролази асфалти пут који од Андријевице води ка Коњусима. Ту је и градски водовод и све друге погодности које пружа модерно доба. Уз то, направили смо добре куће. Међутим, дјеца чим сташу одлазе у свијет, јер овдје немају перспективе за живот, немају гдје да се запосле. А ко успије и да добије посао, то је негдје код приватнјика гдје су примања мизерна, а услови за рад тешки. Зато се није чудити што наше село из године у годину биљежи пад броја становника'' – наводи Будо Бојовић.
Он истиче да је посебно погубно што је значајан број факултетски образованих младих људи отишло да жививи у неке друге крајеве.
''Људи се овдје муче како би подигли и школовали дјецу. Та дјеца углавном завршавају високе школе, али са факултетским дипломама касније не могу да се запосле у мјесту свог рођења. То је горко сазнање и за дјецу и за родитеље. Јер сви би ми вољели да наша дјеца живе у завичају под условом да имају неки нормалан живот. Овако нам је остало да гледамо како стари умиру, док омладина након тога ставља кључеве у врата кућâ у којима је некада било и по десетак чланова'' – истиче Бојовић.
Са њим су сагласни и остали мјештани који наводе да излазак из овако неповољне ситуације треба тражити у осмишњавању подстицајних програма који би задовољили интересе младих генерација.
''Ако се желе зауставити миграциона кретања онда се посебна пажња мора посветити младим људима. Потребно је да институције система успоставе чврсту везу са нашим студентима, као и са онима који већ имају дипломе, на начин што би им се кроз подстицајне мјере омогућавало да у средини у којој су рођени живе од свог рада. Такође, треба увести стимулативне мјере за младе брачне парове који изражавају спремност да остану да живе у свом завичају. Ако се то не уради овдје убзо неће имати ко кога да сахрани'' – поручују мјештани.
Наводе да је поражавајуће и то што држава не нуди никакве сигурне гаранције које би дале подстицај за производњу здраве хране. Наглашавају да је недостатак гаранција за откуп тржних вишкова и укидање откупних центара допринијело да се сточни фонд у Бојовићима сведе на минимум.
''Људи су некад овдје држали стоку и обрађивали земљу. Тад су људи били сигурни да могу своје тржне вишкове да продају по повољним цијенама. Зато им није сметало да до љетњих катуна на планини Јеловица путују пјешице и на коњима по пет и више сати. То је захтијевало велике напоре, али тај рад се исплатио. Тада су сви мјештани издизали са стоком на Јеловицу, док данас то не ради нико. Сад је све другачије. Нема откупних центара, ни гаранције за адекватну продају онога што сељак произведе. Тако је дошло и до уништаваања сточног фонда, док су некадашње оранице претворене у ливаде. Довољно је рећи да сточна пијаца у Андријевици годинама стоји закључана и схватити какав је био однос државе према селу и пољопривреди''– закључују мјештани.
Бојовиће је педесетих година, са око четрдесетак домаћинстава, бројало преко 200 становника. По попису, ово мјесто је 2003. године имало 128 житеља док је сада тај број сведен испод стотину. На попису исте године 93,75 одсто становника се изјаснило да су Срби, док је Црногораца било преосталих 6,25 одсто. У 2011. години у Бојовићима је евидентирано 93 пунољетна становника, док је просјечна старост становништва износила 34,9 година. Сад је та старосна граница знатно помјерена, јер у селу има свега дестак ђака, а петнаестак година уназад преко 20.
