Ја вјештину немам такву
Да о њему пјесму појем,
Али зато вазда могу
Са Христовим ићи стројем.
За четрдес мојих љета
Ја не сретох мудрост већу,
Ову људску величину
Ко познаје има срећу.
И вријеме проведено
Које са њим у трен прође,
Вриједно је сувог злата
Крај духовног ваког вође.
У свакој му реченици
Божија се види веза,
По значењу и тежини
Ко' научна звучи теза.
Свети крст му на грудима
У мантији, став војнички,
Мудра глава тако збори
А поткован реторички.
Свеукупно запажање
Идеалну даје слику,
Оцу Гојку Перовићу
О великом духовнику.
Дружисмо се данас мало
У манастир на Цетиње,
Одакле вам поручисмо
ДА НЕ ДАМО МИ СВЕТИЊЕ!
|
