Ја вјештину немам такву Да о њему пјесму појем, Али зато вазда могу Са Христовим ићи стројем. За четрдес мојих љета Ја не сретох мудрост већу, Ову људску величину Ко познаје има срећу. И вријеме проведено Које са њим у трен прође, Вриједно је сувог злата Крај духовног ваког вође. У свакој му реченици Божија се види веза, По значењу и тежини Ко' научна звучи теза. Свети крст му на грудима У мантији, став војнички, Мудра глава тако збори А поткован реторички. Свеукупно запажање Идеалну даје слику, Оцу Гојку Перовићу О великом духовнику. Дружисмо се данас мало У манастир на Цетиње, Одакле вам поручисмо ДА НЕ ДАМО МИ СВЕТИЊЕ! |
Аутор: Раде Бојовић |
