У прашуми званој " Милогора "
Ђе' царују крвожедне звјерке
Твоје перо бјеше плам слободе
А ти витез без узмака Ерке
Нијесам те познаво лично
И због тога , жао ми је пуно
Зор јуначе , што никад нијеси
Ради пара на поштење пљуно
Част је мени припала велика
Што ти могу ко' епски поета
Посветити витеже небески
Ове строфе , пуне пијетета
Често су те знавали хапсити
Тукли су те режимски Кербери
Али ти си , стајо ко' стијена
На бранику слободи и вјери
У кућу ти упадали често
Водили те на суд без кривице
Јер истину знавао си сваком
Без пардона , скресати у лице
Дух слободе , отпора и борбе
Из твог сваког , извиро је чланка
У груди је твоје Велимире
Тукло срце Вукотића Јанка
Без страха си у новине писо
Све што мислиш о Душку и Милу
Па си моро' ко' Павловић Пеко
Уточиште тражит у егзилу
Морао си отићи из земље
Ко' Пилетић што је некад Јоле
Ал' патњом си још за свог живота
Себи сплео вјечне ореоле
Тамо горе , ђе се вјечно живи
Ђе' почасти небеске се дјеле
Ти сад сједиш брате Велимире
Уз кољено Нелсона Менделе
Јер ко' и он ти посвети живот
Борби за част , правду и истину
Такви људи живе и када им
Смрт претвори тјело у прашину
С'тога нек ти задња почат буду
Ове пјесме сваки стих и рима
Ти нијеси мртав Велимире
И гроб твој ће' да се бори с' њима
|
