Сетићете се ви мога рода,
Када умре на свету слобода,
Јекнућете када је заточе довек:
"Србин је био слободан човек!".
Једаред, када згасне сунце правде,
Схватићете, пламтило је одавде,
Кад престене и задњи трачак да сија,
Крикнућете: "Mајка беше му Србија!".
Кад лаж са земље протера истину,
Клечаћете на гробу Србину,
На правди Бога кад вам буду судили,
Васкрсаваћете ратнике које сте убили.
Кад изгубите обрисе људског бића,
Стићи ће вас `сред тмине открића,
Србија је била небески храм,
На који сте пустили чемери и срам.
Кад останете без зрна љубави и вере,
Пресушиће суза која образ пере,
Јер били сте неми пред божјим племеном,
Чије сте трагове затрли временом.
Вратићете се на место злочина,
Ал` затећи нећете оца ни сина,
Превртаћете пепео, злаћане кости,
Више неће имати ко да вам прости.
Урликнуће неко `сред бесузног плача:
"Гле, ено га Србин, ка небу корача,
Гле, ено га Србин, ка небу хода,
За њим иду истина, правда и слобода!".
|
