Градишница, село одмор за душу!
На дан Свете Петке, 27. октобра 2020., на позив Радоја Бакића, екипа часописа “Гласа Холмије“ у саставу: Горан Киковић, главни и одговорни уредник, Давид Лалић, пјесник, члан изадавачког савјета и пјесник Радован Обрадовић, пуковник у пензији, и сарадник нашег часописа са дотрајалом “Заставом“ кренусмо на пут према Градишници.
Хтјели смо да својим очима видимо тај дивни крајолик те лијепе планине која се налази на 1335 метара надморске висине. Мјесто Градишница се налази на источним обронцима планине Бјеласице, али вјероватно на најмање познатом њеном крају. У близини је прослављених горостасних Комова са једне и планине Јеловице са друге стране. Ако кренете из Андријевице према планини Бјеласици, проћи ћете кроз зелени, питоми крај који се зове Градишница. Сакривено иза љутих планина и племенитих шума, мјесто Градишница остаје у сјећању као дио из сликовнице коју сте некада само читали, а данас је задивљено гледате, ходајући њоме здраво дишете и уживајући шетате. Овај крај са много пашњака, потока и ријека одавно је веома важан издиг за сточаре из околних андријевичких села, па се управо овдје налази велики број аутентичних сточарских катуна. Катуни и људи, који љета проводе у њима, очараће вас. Овдје можете пробати традиционална васојевичка јела, уживати у гостопримиству домаћина и искусити на прави начин културу и традицију овог краја. На средини пута, на узвишењу, налази се мала прелијепа црква Свих Светих, посвећена шездесеторици убијених момака из тог краја у засједи, током рата са Турцима и Кариман-пашом у пећини Марка Краљевића.
Вожња траје око двадесетак минута. У возилу којим је управљао наш пуковник Радован ми смо се, пењући се асфалтним кривудавим путем неких 11 километара од града Андријевице, поред сеоских кућа, коња на пропланцима и паса који трче до ауспуха, дошли до великих букових стабала и четинарске шуме. Послије пар километара ове дивне, типичне сјеверњачке флоре, одједном се пред нашим очима створио комплекс који је спокојна симбиоза природне љепоте и човјековог стваралаштва. На 1335 метара надморске висине блиста смарагдно језеро, дрвени ресторан са баштом изнад воде, колиба која прераста у етно музеј, кочија, дјечије игралиште, барке за вожњу по језеру… Све је ово осмислио и направио Слободан Бакић који је ту рођен и живио у том крају до своје 19. године. Тај ресторан се назива „Чардак“. Велика је штета што због короне овај прелијепи објекат од дрвета не ради, па нијесмо могли да се увјеримо у његову лијепо уређену унутрашњост, јер се на вратима налази катанац. Потом смо, тражећи викендицу Радоја Бакића, прешли мост и тамо смо срели његову љубазну госпођу Сунчицу, која нас угости домаћом ракијом и кафом.
Потом смо са Радојем, који је убрзо пристигао, посјетили угледног сточара, некадашњег мајора полиције у пензији, бившег начелника одјељења за сексуалне и крвне деликте, Бошка Вукићевића.Ту смо затекли познатог беранског електротехничара Влајка Влају Радошевића, који бесплатно уводи струју на подручју Градишнице. Влаја је иначе прави народни електричар, јер ко му се год обрати он му изађе у сусрет и поправи му електричне уређаје. Тако смо неочекивано овог лијепог и сунчаног дана присуствовали увођењу струје у колибу Бошка Вукићевића, који до сада није имао електричну енергију али јесте соларну!
Иако у великој оскудици времена, попили смо код Бошка коју чашицу ракије и са њиме разговарали. Одмах сазнадосмо да, иако Бошко има све услове да добије премију, није је добио јер је Србин и опозиционар, па му влада није додијелила премију.
–Послије одласка у пензију 2009. године сам из Београда дошао у свој завичај, купио овце и сада имам буљук од 150 оваца и многе су почеле ових дана и да се јагње. Ја држим овце од мерака а не ради неке зараде, мада се од овог посла може солидно живјети. Овдје сам на планини од половине априла до новембра, када ме снијег спусти у Забрђе. Градишница је прелијепа планина има доста воде и свака ливада има свој извор. Међутим “захваљујући влади Црне Горе“ катуни су празни“, посебно истиче Бошко и саопштава да у катуну Криви до издижу само два сточара (он и Небо Бакић) а некада су биле 72 колибе.
-За све је крива политика владе Мила Ђукановића која је младим људима додијелила некакве социјале и некаква тјелесна оштећења. Ми овдје имамо струју и пут и то захваљујући некадашњем предсједнику Веселину Бакићу, који је у свом мандату поштено радио. док од прошле ДПС локалне власти нијесмо имали никакве користи. Зато очекујем од нове владе да се на прави начин окрене селу и пољопривреди. Очекујемо и да се заустави пљачка шумског блага из ових крајева, јер је ДПС машинерија све опљачкала, прича он.
Овдје, рече нам Бошко успијева аронија, малина, шљиве, јабуке, кромпир, купус… Овдје има и рибе поточаре –планинске. Бошко је био на Косовско-метохијском ратишту током 1999. године и часно се борио за српски народ и Србију, бранећи их од шиптарских терориста.
-Ја сам се борио под заставом Слободана Милошевића и за мене је он велики државник. Сигуран сам да Косово и Метохија нијесу изгубљени и да ће се тамо поново повратити пуни суверенитет државе Србије. Ако ме Србија позове радо ћу се одазвати позиву отаџбине, додаје Бошко.
Остависмо Бошка са својим буљуком и одосмо код Радоја Бакића, до његове прелијепе викендице која је направљена у руском стилу, јер је живио 26 година у Русији. Он нам рече да у овим крајевима има пуно топонима по православним светитељима и да је ово богомдана планина за сточарство а и за пољопривреду.
–Овдје сам прије 15 година направио викендицу а прије 8 година сам направио ову нову. Купио парче земље и, пошто ме привукла ова љепота, овдје ти проводим дане са пријатељима и имам све услове за одмор и уживање. Јер, ово јесте одмор за очи и душу!, причају они.
Настависмо да путујемо даље према Андријевици, гдје смо у ресторану “Мост“, власника Милића Радојевића, посједјели и наставили наш разговор о љепотама Градишнице. По дивану се видјело да је свако од нас понио упечатљиво дивне утиске, иако је наш боравак у овом својеврсном Парку природе био поприлично кратак.
