Узех перо у десницу
Про хартије с' њим ћу прећи,
И у стиху покушати
О том момку нешто рећи.
О гуслару народноме
Зор делији мушког стаса,
Који побра симпатије
Због његовог дивног гласа.
О гуслару великоме
Младом Српском соколићу,
Из племена чувенога
О Максиму Војводићу.
Младо момче, старог кова
Ријеткост је данас чути,
Сви потребни умјетнички
Њега красе атрибути.
Скромност му је друго име
То је тако Ђе је среће,
А Бог му је даривао
Тај таленат и умјеће.
Па гудало кад дохвати
И љевицом кад превуче,
И старији од њега би
Могли нешто да науче.
Из момачког када грла
Крене пјесама да се поје,
Послушати ово момче
Задовољство велико је.
Разборитост и оштрину
Он у сваком стиху каже,
У једном се даху слуша
Десетерац како слаже.
На почетку каријере
Већ стопама славним иде,
И чувени гуслари би
Могли да му позавиде.
Да га свака срећа прати
И јуначко здравље служи,
Сто година да нам живи
И с' гуслама да се дружи.
И да пјесмом Црној Гори
Сви гуслари и поете,
Његошеву врате славу
Ове наше земље Свете!
|
