|
У камене и стрме врлети
Ђе орао сури често лети,
Ђе крстаре вуци и међеди
Ђе но вила нагоркиња сједи,
Ђе се гине ради метра плота
Ђе је образ пречи од живота,
Ђе јунаку јунак чува леђа
Ђе је Света пранђедова међа,
Ђе за ријеч падале су главе
Ђе се мртви вјековима славе,
Ђе је нарав чудна и пријека
За издају ђе нема лијека,
Ђе злу слути гавран црна птица
Ђе је Острог ђе је Куманица,
Ђе се воли камен, свака драча
Ђе извире зелена Морача,
Ђе врлина више је но мана
Ђе је Бока невјеста Јадрана,
Ђе се носи капа с' оцилима
Ђе но гусле свака кућа има,
Ђе уз гусле пјевало се вазда
Српско сјеме, то је наша бразда,
Црногорци браћо моја мила
Постоји ли на свијету сила,
Да истину може да оспори
О честитој правој Црној Гори.
||
Ко то може нашој Црној Гори
Да наметне да Српски не збори,
Ко то може правом Црногорцу
Ко великом пјесничкоме творцу,
Може рећи једну ријеч лошу
О великом Србину Његошу.
Ко то може разума чистога
Узет' туђе, одрећи се свога,
Замислите таквог људског бића
Да пориче лозу Немањића,
И бесмртне наше великане
Да мијења за љубав сатане.
Какви су то планови и чији
Ко то може Бећковић Матији,
Да забрани шаку родне груде
И какве су то идеје луде.
Ко то може свјетском шампиону
Што борави на тениском трону,
Ко одлуку да донесе таку
Да забрани Ђоковић Новаку,
Да границу пређе Горе Црне
Ко пријети да ће да га врне?
Па може ли бити веће бруке
Таква дјела, такве несојлуке,
Црној Гори неће моћи више
Да се срамна историја пише,
Јер ова је земља наша Света
На хиљаде пута разапета,
Земља мала ђе су Часне куће,
Ђе се гине ту је Васкрснуће,
Па и овог пута Богу хвала
Васкрла је Црна Гора мала!
|
