Новембарска вече миљела је к' зори
Плам је из фуруне пркосио мразу
А хук хладног вјетра што с планина пири
Однесе ми сјетне мисли ка Кавказу
Про широких поља, брда и ријека
На крилима вјетра, силовитог даха
Пјесничка ме машта, носила к'о перце
Пут гордих и древних гора Карабаха
А тамо утихли одјеци плотуна
Не чује се ни хук ракета у лету
Рат престао бјеше, само су Јермени
Напуштали тужно, своју земљу свету
Кано гладни вуци жељни људског меса
Кидасали на њих ратници Алаха
Из земаљског царства у царство небеса
Селио се опет народ Карабаха
Брат, Јермен је опет злијем путем крет'о
По камењу оштром и трновом прућу
Принуђен да пали штале и амбаре
Да угарак ставља у рођену кућу
Ех чемерна браћо, док вам ово пишем
Од туге ми перо дрхти к'о прут врбин
Јер на овај свијет, знајте никог нема
Да бол вашу може разумјет' к'о Србин
И нас као и вас стравио је душман
Клетом Ћеле Кулом, Јадовном и Бљеском
И нас као и вас, сад на Земљи има
Пуно мање него у Царству Цебеском
Ваш ме пораз због тог' неизмјерно боли
Као што је и вас, некад наша рана
Због Косова светог, још увијек памтим
Јечала су тужно звона Јеревана
И ми као и ви, небројено пута
Стављали смо пламен у сопствене куће
Одлазили да би враћали се опет
Патили у мраку, чекајућ' свануће
И ми као и ви кроз вјекове дуге
Стајали смо храбро у Христовом строју
И ми као и ви, небески смо народ
Велики по срцу а мали по броју
Помоћ' вам не могу а вјеруј те радо
Задњу капљу крви, да' бих вам из вена
Јер по сузи, патњи, мукама и болу
Србин нема ближег брата од Јермена
|
