Умор ми је тешки, склапо снене очи
Малена је варош тонула у мраку
А док небом летјех, на крилима снова
Виђох испред себе, једну стару баку
Прохујао живот, преко њених плећи
Погурена бјеше у одмаклој доби
Очи пуних суза, избораног лица
Плакала је тихо, у маленој соби
Низ свијећу жуту, бескрајно полако
Сузе су воштане, капале по столу
А Српкиња стара, молитву читаше
У некоме страшном, скамењена болу
Ту поред свијеће, икона је била
А над њоме симбол, Христовог распећа
У дубини душе, ја осјетих тада
Да ту већ одавно, не станује срећа
На собноме зиду, неколике слике
Урамљене бјеху у храстовом раму
А поред тих слика, ордење од злата
Божанским је бљеском, разбијало таму
Тек тада наслутих, што Бог к њој ме посла
И слушајућ јецај, што ноћ хладну пара
Са тихијем гласом, пуним поштовања
Запитах је " Што си, тужна мајко стара "
Немаш поред себе, ни мужа ни сина
Видим патњи својој, постала си слуга
А душу је твоју, некад тако срећну
Сад гвозденом руком, оковала туга
Ја сам мајко пјесник, из народа твога
И дошо сам да ти, дам утјехе мало
Зато скупи снаге, и испричај мени
Колко твоје дјеце, у боју је пало
Удахни дубоко, и у срцу своме
Стишај бар на кратко, страшног бола крике
И реци ми ко је, онај јунак силни
Што нас гордо гледа, с пожутјеле слике
Па ми онда редом, причај на тенане
" Ко је онај други, ко је онај трећи "
И пренеси ноћас, барем мало туге
На мене, са својих старачкијех плећи
Јер Бог к твојој кући, показа ми путе
Да бих с тобом ноћас, заједнички плако
А старица сузе , тад обриса рупцем
Па ми тужним гласом, одговори вако
Видиш горе на зид, ону слику синко
Што по њојзи сјена, од свијеће игра
У грудима тога, српскога јунака
Куцало је некад, срце љутог тигра
Срђан му је име, мој пјесниче било
Хранила га мајка са хљебом и сољу
Сад божури красни, из његове крви
Ничу тамо неђе, на Косову Пољу
Отишо је српску слободу да брани
Грачаницу стару и Дечане свете
Ал несрећа даде, те из љутог боја
Живо ми се кући, не врну дијете
Још од суза очи, не осуших своје
Тек бијаше прошло неколико дана
И Бобана када у ранама љутим
Донијеше мртвог, с крвавог мегдана
Сандук му бијаше, заставом завијен
Сјећам се и данас, тробојке и грба
Тога клетог дана, и другога сина
Стара мајка даде за слободу Срба
Још ми једно чедо, црна земља покри
И опет ми душа, бјеше туге пуна
А вјетрови хладни, над гробницом нашом
Носили су јеку, почасних плотуна
Па сад тамо неђе, на Косову Пољу
Ђе крваве жртве, домовина тражи
Два ти сина моја, ко два вита бора
Светој земљи стоје, на вјечитој стражи
Мог трећег је сина, смрт њихова пекла
И сваког је дана, на гроб њихов свраћа
Причо ми је да га, из гробнице хладне
Често к себи зову, погинула браћа
Једног јутра мој се Горан није усто
Срце му је кажу, пресвисло од бола
Те сада у раци, један поред другог
Сва тројица леже, кано три сокола
С ово мало чистог, разума што имам
Сваког дана вјеруј, злу судбину кривим
Ко хришћанка руку, дић на се' не могу
Ал вјеруј да живот, без живота живим
После смрти њине, судбина ми узе
И њинога оца а мојега мужа
Те сад у самоћи, горке сузе лијем
И гробове китим, букетима ружа
Пред несрећом овом, ја остадох нијем
А душу ми грешну, силна туга сколи
Обузе ме сумња, дал ћу моћи стихом
Насликати тешке, старичине боли
И дан данас ја је, у пјесничкој машти
Видим изнад светих синовскијех рака
Ко Стојанка мајка, на Кнежпољу некад
Како зове тужно, три српска јунака
Па нек ова пјесма посвећена буде
Свим мајкама српским, што у болу цвиле
А стихове њене исковаше ноћас
Анђели са неба и ловћенске виле
|
