Малу варош мраз стегнуо зимски
Дим се црни вије изнад кућа
А ја Бога великог замолих
Да ми дадне мало надахнућа
А када сам изреко молитву
Изех бритко перо и хартију
Да опјевам с'неколика стиха
Српског дива Бећковић Матију
Као смртник обичан и мали
Већ одавно гаио сам наду
Да ће ми се указат прилика
Да изађем пред ову громаду
И дуго сам размишљо о томе
Кад се нађем пред њиме на бини
Шта бих мого ко народни пјесник
Рећи овој српској величини
Обрисо сам много реченица
Пуних стиме , признања и хвале
Јер све риме чине ми се слабе
Све ријечи , наспрам њега мале
Вјерујте ми да је много лакше
Врх снијежног освојит Мон Блана
Но' достојне написат стихове
У част овог српског великана
Јер када се кроз пјесму и риму
Слави такав човјек и поета
Ту се мора добро измјерити
Свака ријеч и свака запета
У поносне ровачке планине
Ђе' се чују чактари с' оваца
Порасто је дјечак што сад сједи
На престолу српскијех мудраца
Тамо неђе у Веље Дубоко
Ђе' вукови урлају кроз греде
Ђе' се гусле крај огњишта чују
Ђе' се вуна на прешлици преде
А када је кренуо у свијет
Да прошири знања и видике
У свом срцу и у својој души
Из свог краја понио је слике
Понио је у далеки свијет
Магловито сјећање на оца
Кроз књижевна дјела и поеме
Из њега су говорила Ровца
Власти су га прогањале често
Јер четничко био је дијете
Али су га листом цијенили
Умјетници , писци и поете
У вријеме кад глупи говоре
И када се богати фукара
Овај витез пера и ријечи
Очи нам је с' мудрошћу отвара
Црну Гору и Косово свето
Од људских је бранио погани
О његовим мудрим изрекама
Могли би се написат романи
О њему би мјесто једне пјесме
Могла да се спјева" ИЛИЈАДА "
Матија је витез српског рода
Матија је духовна громада
Матија је зубља сјајног луча
Из балканског што сја' вилаета
Матија је цар свијех мудраца
Матија је свемирски поета
У Пантеон знаменитих Срба
Када више не буде га жива
Овај витез сједјеће крај Тесле
Крај Његоша и Андрића Ива
Тамо ђе се у вртове рајске
Плод заслуга земаљскијех бере
Већ двије га деценије чека
Њежно срце " Павладовске Вере "
|
