Кад су оно Турци Старца Вујадина
Свезаног водили ка Лијевну граду
И још са њим воде обадва му сина
Па се сва тројица нађоше у јаду
Знао је Вујадин да им спаса нема
Али крв хајдучка не да му да клоне
У мислима тешким за муке се спрема
Док потоња нада у спасење тоне
Синовима збори да не чују Турци
Јатаци се наши издати не смију
Док му ропски ланци звецкају на руци
Дамари хајдучки осветнички бију
О синови моји соколови сиви
Какви бисте до сад будите и сјутра
Јер ко брата изда издајником живи
И ко Вјеру гази умро је изнутра
Данас овај старац са два своја сина
Уз танане струне епски живот живи
Издајнике мрко гледа са висина
А сваком јунаку искрено се диви!
|
