Теби брате који , сад сном вјечним спаваш
Тужна срца пишем , ову пјесму кратку
Теби што си вршећ , своју дужност свету
Изгубио живот , на задњем задатку
Кад ми дође ова , вијест пуна туге
Помислих од бола , срце ће ми пући
Мисо' ми одлута к' дјевојчици твојој
Која чека оца , да се врне кући
И ако се можда познавали нисмо
У души те својој , жалим као брата
И замишљам твоју мезимицу како
Тужно пита мајку , " Кад ће доћи тата "
Ал' док пиле мало , надаше се срећи
И са нестрпљењем гледаше ка сату
Ти си као оро , поломљених крила
Лежао у локви крви на асфалту
Људина си био тако многи кажу
И носио часно униформу плаву
Ал' револвер плану у крвничкој руци
И оловом врелим , разнесе ти главу
У потиљак мучки , Милутине брате
Погоди те клето зликовачко зрно
Од уједа змијског , сури оро паде
А горди Дурмитор , зави се у црно
Ал' у једну руку и љут сам на тебе
Црн облак се свио ,изнад мојих вјеђа
Што на ум не има , рјеч предака наших
" Шиптарима никад , не окрећи леђа"
Ту ријеч си' сто пут , под Дурмитор чуо
Од оца и ђеда , ујака и стрица
Па како си мого , дозволити да ти'
Иза леђа сједне шиптарски убица
Ја сам ових дана , негдје у туђини
Не знам дал' на твоје стићу покајање
Ал' овом ћу пјесмом обзнанити да је
Један поштен човјек , међу нама мање
Униформу своју носио си часно
И пао ко' борац , против криминала
Па нек ти је због тог , Милутине брате
Црна земља лака и вјечно ти хвала
|
