( Добитник златне плакете министарства одбране Србије за пјесму "Вила са Кошара )
Док јесењи дан полако мили
И досадно , хладна киша стрца
Замислих се и започех писат
Једну пјесму из дубине срца
Хтјех посветит , неколике риме
Теби друже , људи и јунака
Чи' стих ме је , небројено пута
Најежио и у душу така'
Знао ме је , предат усхићењу
Ал' уједно и тузи и сјети
Па дохватих перо да ти одам
Почаст, ко' свом брату и поети
Суморнијем небом данашњице
Твоја мисо' често зна да сине
И разагна умом и поштењем
Облак људске злобе и таштине
Ко' Христову главу , трнов' вјенац
Зависти те , страшни обруч стега'
Осуђен си да живиш ко' мета
Малих људи , великога ега
Ал' Бог драги , своју дјецу чува
У то нема никаквих дилема
Па ти сада , сједиш мјесто Вита
На престолу пјесничких боема
Стиховима ванредне љепоте
Себи плетеш славе ореоле
И са њима лијечиш "Љиљану"
И све друге ране што те боле
Успомене неке своје давне
Бритким пером , сликаш с' пуно дара
Док над хумке косовских хероја
Јеца твоја " Вила са Кошара "
Дични сине , умјетничких муза
Петровграда , Москве и Монмарта
Због бесмртних пјесничкијех дјела
С' тобом српска , поноси се Спарта
|
