Пошто је однио сјајну побједу над Хусеин Авни пашом у Полимљу, Миљан је истог дана пребацио расположиво људство на ратиште око Полице и Берана. Селим паша је продро до села Будимља и тамо се улогорио на мјесту званом Рудеш. Узмичући постепено пред турском силом ратници из " Доње Нахије" пружали су жилав отпор. Међу њима су се посебно истицали угледом и јунаштвом браћа Миро и Радисав Дедовић, браћа Пантовићи, Милован Рајичев Голубовић, поп Јосиф Поповић, Милун Фемић, ратници из братства Бабовића и други. Долазак у помоћ Миљанових људи ојачао је систем одбране, а вијест о поразу Авни паше снажно је одјекнула у војсци и подигла јој морал. У борби против Селим паше Миљан се послужио психолошком варком. Кад је пао први мрак наредио је војницима да сваки од њих сакупи што више грана и суварака и да затим наложи по неколико огњева. Пошто су војници извршили наредбу запаљено је на стотине огњева који су у ноћи дочаравали слику огромне војске што се око њих улогорила. Паша је повјеровао да је Миљану стигла помоћ из старе Црне Горе. Турци су већ били поколебани и узнемирени вијешћу о изгубљеној битци претходног дана на Полимљу. Паша донесе одлуку да се тајно ноћу повуче са Рудеша и одступи. Овај маневар турске војске је на вријеме примијећен. Миљан је наредио општи напад на свим секторима. Лично је са својим људима прешао брдо Јасиковац и натјерао Турке у бјекство према Полици и Буковику. Тада је црногорска војска напала Пашин логор са свих страна и на вријеме му пресјекла комуникације. Турци су покушали да се спасу бјекством. Бјежали су према Тиврану низ Лим, према Градини, Заграђу итд. покушавајући да нађу најбољи излаз. Миљанови ратници свуда су их дочекивали исуканим јатаганима и у помрачини узнемирене и збуњене сјекли не наилазећи на јачи отпор. Готово сваки нахијски главар у овом боју посјекао је више турских глава. Познаваоци терена водили су своје људе правцима куда су Турци у расулу узмицали. Узастопно су их гонили до ријеке Љешнице, сустизали и масовно убијали. Турци су се тешко сналазили на непознатом терену. У мраку и при психолошкој иницијативи Црногораца нијесу могли пружити ефикасан отпор. Главнокомандујући Селим паша није био у могућности да доноси одлуке. Пошто га је војска у нереду напустила, Паша се нашао усамљен код једне чобанске колибе. Ту га је затекао Стефан Ћорац из Дапсића убио га и посјекао. У истом боју погинуо је и пашин син, Миралај Ибрахим бег. Пораз Селим паше на Рудешу претворио се у катастрофу. Турци су на бојишту оставили око 2.000 мртвих војника а 500 их је заробљено. Заплијењена је велика количина ратног материјала. Са црногорске стране од виђених главара погинули су: Ђоле Милетин и Радисав Дедовић. Ратни плијен, неколико сабаља у сребру окованих и Селим пашин хат упућени су књазу Николи као знак тријумфалне побједе. Миљану је пошло за руком да узастопно оствари двије велике побједе над Турцима. Њихови глобални планови били су за извјесно вријеме поремећени и одгођени. Књаз Никола је у познатом "Васојевићком колу" направио алузију на величину жртава којима је овјенчана побједа на Будимљи и Полимљу:
изгубила на Будимље
Колико си витезова
Сахранила на Полимље",
ПОНОВНИ НАПАД ХУСЕИН АВНИ-ПАШЕ
Пораз Турака у Будимљи и Полимљу само је одгодио њихове војне планове. Затишје није могло дуго трајати. Миљан је био свјестан опасности, па није допустио да се ратници разиђу домовима. Неочекивано брзо Хусеин - Авни паша је обновио редове башибозуком и регуларним трупама. Овога пута број његових војника био је удвостручен. Оснажен, паша је поново ударио на Нахију из правца Рожаја према Полици и Беранама. Непосредно у близини Берана, Паша је извукао артиљерију на брдо звано Јасиковац. Одатле је бомбардовао положаје код "Ђурђевих ступова" и у читавој "Доњој Нахији". Затим је форсирао ријеку Лим да би се домогао његове лијеве обале и заузео Манастир који је са својим храбрим игуманима био синоним вјековног отпора турској управи у томе крају. Миљан је одлучио да Манастир брани по сваку цијену од турског разарања и одмазде. Војска је пружила енергичан отпор Турцима приликом њиховог пребацивања на лијеву обалу ријеке и неколико пута успјела је да Турке натраг поврати. Јунаштво није било довољно да заустави војску која је као лавина прелазила ријеку Лим под заштитом снажне артиљеријске паљбе. Код Манастира је дошло до жестоког окршаја. Прилази древној немањићкој грађевини брањени су уз највеће пожртвовање бораца. У овом боју пало је неколико стотина ратника са обадвије стране. Непријатељу је успјело да уз велике жртве натјера Васојевиће на повлачење према сусједним висовима. Паша се са цијелом војном силом низама и башибозука улогорио у близини Манастира. Овом приликом до темеља су разорени манастирски конаци. Материјал са грађевине употребљен је за оснивање нове вароши, Берана. За потребе градње исјечена је борова шума која се налазила у близини Манастира. Унутрашњост грађевине знатно је оштећена, а предмети од вриједности опљачкани. При одбрани Манастира погинули су племенски прваци: Радуле Јоксимовић и Ђоле Лекин. У међувремену Миљан је одлучио да изведе очајнички подухват за деблокаду Манастира. Прикупио је расположиве снаге и наредио општи јуриш на улогорену турску војску. Још једном су зидине Манастира окупане крвљу ратника са обадвије стране. Али и поред све жестине јуриш се завршио неуспјехом с обзиром да су Турци располагали надмоћнијим снагама. Разлог овом неуспјеху налазио се дијелом и у чињеници што је овај фронт био ослабљен слањем великог броја војника на Метеризе да спасавају црногорску престоницу. Послије овог догађаја Турци су наставили да корак по корак пале и заузимају Нахију гонећи Миљанове одреде према планинским висовима Кома и насељима у Горњој Нахији. Миљан је још једном пружио јачи отпор непријатељу код Андријевице. Затим се са својим људима повукао у правцу Штавне. Нахија је остала у пламену и опустошена. Турци су овога пута релативно остварили циљ. Авни паша се са војском повратио код "Ђурђевих ступова". Овдје се дефинитивно улогорио, очекујући исход рата против Црне Горе. У међувремену Миљан се са својим људима повукао у планине покушавајући да код бораца одржи неопходан морал и дисциплину. Услијед дугог чекања завладала је глад, клонулост и дефетизам. Многи су војници покушали да се врате на опустошена имања. Схватајући рђаве посљедице од малодушности и недостатка борбеног елана који је захватио војску, Миљан се одлучио на ригорозне мјере. Стријељао је неколико војника из разних братстава који су покушали да се врате на згаришта својих кућа. Тако је енергичним мјерама одржао неопходну дисциплину. На притисак великих сила, у првом реду Русије и Аустрије, Латас паша је пристао да прекине офанзиву против Црне Горе. Сагласио се да ово буде без територијалних измјена, под извјесним релативно лаким условима и то у тренутку кад је Црна Гора очекивала дефинитиван слом. Непосредно по закључењу мира са Турцима војници су могли слободно да се врате на своја згаришта као и да наставе да обрађују своја опустошена и запуштена имања. Између Турске и Црне Горе на сектору Васојевића повучена је такозвана Хафиз пашина граница на коју је народ био незадовољан и огорчен. Граница је водила од планине Кома према Злоречици и Лиму до Трепче, затим уз Требачку ријеку до брда Бача и даље до Колашина и Владоша. Завладало је стање мира, али и општег незадовољства које ће касније прерасти у нови још снажнији народни покрет.
