Naslov /HEADINGS/ - centrirano
Од посебног је значаја битка на Шекулару у љето 1875. године. Према рапорту Миљана Вукова, око 4.000 Турака из Плава и Гусиња ударило је на Шекулар у намјери да га опустоши и запали. У помоћ овој војсци изишао је аскер из Берана. Турци су извукли топове и улогорили се на једном брду код села Ржанице. На заповијест Миљана Вукова похитали су устанички вође да бране Шекулар: Миро Дедовић, Марко Трифуновић, Панто Цемовић, Васо Саичић, Дмитар Вуковић и др. Пред незадрживим налетом устаника Турци су се повукли и утврдили на стрмом бријегу код Шекулара званом "Масларски крш". Устаници су свом силином грунули и на овај тешко приступачни положај. Дошло је до оштре борбе изблиза. Ватрено оружје се више није чуло. Ратници су се сјекли ханџарима, тукли кундацима и ударали тупим предметима и напослетку камењем. Јуриш на "Масларски крш" изведен је таквом жестином да је довео војнике обадвије стране до избезумљености. Страхоту боја повећала је снажна олујна киша. Затим је пала густа магла у којој се борци међусобно више нијесу могли разликовати. Турци су коначно били поражени, остављајући неколико стотина мртвих на висовима "Масларског крша". Устаници су затим, похитали према Ржаници с циљем да сузбију низаме који су били изашли из Берана. У боју на Шекулару јуначки је погинуо брат Миљана Вукова, Дмитар Вуковић. Очевици су говорили да је непосредно уочи погибије посјекао шест непријатељских глава. Послије боја, "Црвена стијена" у Шекулару названа је "Дмитровом стијеном".
У међувремену Миљан Вуков је са заграничном црногорском војском прешао Ријеку Марсенића и побио се са Турцима код Ржанице. Други дио војске са Заријом Бакићем упутио је у правцу села Буче да задржи евентуално кретање непријатеља. Турци нијесу могли употријебити топове на блиском одстојању. Уз то су им невријеме и киша ометали дејство. Повукли су се у нереду и са положаја код Ржанице, док их је сједињена устаничко-црногорска војска тјерала до саме вароши.
