Године су прошле дуге
Први свјетски рат далеко
Много сјете, много туге
Свим Србима страда неко
Онај ко је преживио
И претек'о ту голготу
Причом нас је задивио
Барем једном у животу
Сва Србија тада крену
Да потражи себи спаса
Крф прогута ђецу њену
Море крвљу заталаса
Много дана, мрклих ноћи
Гинуло се без престанка
Мало ко ће кући доћи
Ђе га чека брижна мајка
Кроз гудуре Албаније
Све до Крфа и до Вида
Ту готово нико није
Мог'о ране да извида
Ледна зима и куршуми
Тешка куга и глад љута
Костури по свакој шуми
И у крше покрај пута
Што не мога прогутати
Тврди кланац, густа гора
У ледну ће воду стати
И пучину плавог мора
Ту ајкуле људске кости
Растргоше у комаде
Чељустима без милости
Из лешева месо ваде
Ту је многи Србин ост'о
Без гробнице и мрамора
Нека им је свима просто
Хладно парче сињег мора
Из њихове тужне приче
Стаса Српска снага нова
Из пепела јуриш ниче
Преживелих соколова
Од Солуна ударише
И јурнуше уза страну
Прси своје истурише
Испред себе на мегдану
Кајмакчалан брдо паде
А на њему у висине
Мртав леже и остаде
Витез Лолић Живадине
Ту лешева безброј бјеше
Чије месо птице кљују
Ал' побједу однијеше
Па из гроба поручују
Ми нијесмо пострадали
Но служимо своме Роду
Животе смо своје дали
За Крст Часни и слободу
Ко је мало им'о среће
Вратио се својој кући
Али једна мајка неће
Остарити пјевајући
Ратници су пролазили
Што без руку, што без ока
И у село долазили
У ком живи мајка Сока
А она их редом пита
За јединца Живадина
Па с њихових лица чита
Стиже ли га зла судбина
Нико није храбар био
Да јој каже тужне гласе
Док је дјевер одлучио
Да преузме терет на се
Мајци сузе потекоше
Пр'о старачког њеног лица
Још за Јанка кад рекоше
Стричевића и јединца
Син јој шаље са ратишта
Обилића три медаље
Не успједе друго ништа
Својој мајци да пошаље
Дуго није ова мајка
Прихватила злу судбину
Чекала је без престанка
Надала се своме сину
Бесане јој бјеху ноћи
Дани пуни тешких мисли
Син јој никад неће доћи
Па је тешки јади стисли
Купила је гробно мјесто
Да споменик сину створи
Ђе ће мајка ићи често
Да са њиме проговори
Мајка онда вјечни спомен
Бијелијем прекри платном
А име је сину своме
Исписала нити златном
Па о сваком Видовдану
Пали нову воштаницу
И лијечи срцу рану
Док не оде свом јединцу.
Књижевник Милорад Шаровић
|
