Нема пјесме без стиха и риме
Нити хладне без мећаве зиме
Нити има страшнијег јаука
К'о у гладног у планини вука
Епски пјесник нема надахнућа
Као што су албанска прегнућа
Из крвавог Првог свјетског рата
Још кад има да опјева брата
Као што је Јевто Јевтовићу
Српски јунак, витез и племићу
Како књиге историјске зборе
Родом бјеше испод Гојне Горе
Из јуначког срца Шумадије
А од војске сакрио се није
Него скочи да се не обрука
У редове десетога пука
Шумадијске витешке бригаде
Како Српски Витезови раде
За овога ратника са Цера
На првом је мјесту била Вјера
И Држава у којој се роди
Света дужност да је ослободи
Од крвавих швапских освајача
Безбожника и српских кољача
Које Јевто на Церу дочека
Те многима мајка залелека
Па Цер Српски памте довијека
Онда њему сличне соколове
Гавриловић Београду зове
У ком прави херојску одбрану
Као Лазар на Газиместану
Гдје погибе много кућевића
Али пушка Јевта Јевтовића
Кликтала је на Калемегдану
Све док мајор Гавриловић пану
Петнаесте с падом Београда
Бјеше Српска потонула нада
У опстанак и даље спасење
И скорије њено васкрсење
Али као што увијек бива
Често дође оно што се снива
Након ратне крваве страхоте
И албанске муке и голготе
Србија се из пепела врну
И преброди злу судбину црну
У колони пострадалих чета
Препознадох Јевтовића Јевта
Што топ тешки на плећима носи
И закону природе пркоси
Јер не мога топа да остави
У проклетој албанској држави
Но се саже и на се га баци
А то могу најбољи горштаци
Јер топ није грање или грожђе
Него тешко изливено гвожђе
Под којим се и камење мрви
А не човек од меса и крви
Али Јевто Албанију мину
И брзо се попе уз планину
Проклетије с тешким топом пређе
И на домак града Драча неђе
Тешко гвожђе са грбаче скину
И на бојну постави ледину
Одакле је са брдскога топа
Плотун чула цијела Европа
Кад генерал од француске војске
Чу за ове подвиге херојске
Ђе је Јевто он мора да дозна
Па да лично витеза упозна
Кад збор војна музика засвира
Да он Јевту лично салутира
Па одлучи да га лично части
Са орденом од Легије Части
Нека краси Српскога војника
До побједе војних савезника
Јевто стао испред генерала
И помисли да је нека шала
Да генерал њему салутира
Па невјешто он ријечи бира
Како да се захвали на томе
Па говори командиру своме
Не знам језик овог генерала
Па му реци од мене му хвала
На ордену од Легије Части
И кажи му да ми треба масти
Да подмажем затварач од топа
И да помоћ да се топ укопа
Па да доста донесе џебане
Да нам јутро слободе осване
Коју нико неће поклонити
И коју нам не може створити
Ни ордење ни пут од цвијећа
Но топ брдски са мојијех плећа.
Тако Јевто у строј стаде славни
Витезова којим нису равни
Ни Спартанци ни Американци
Нити Турци, ни храбри Јапанци
Атињани нити Персијанци
Јер су Срби најбољи јунаци!
Књижевник Милорад Шаровић
|
