Када гусле и гудало узмем
Па се епским заносом обузмем
Тад' ми дамар на оку заигра
А боре се заврте к'о чигра
Па утонем у велике мисли
Сву ми душу кошмари притисли
Чело ми се намрачи и зноји
Грч велики на лицу ми стоји
Рука чврсто узела гудало
Струна снажно натегла крчало
Кобилица на кожу насјела
Па повиках из грла бијела
Сложих пјесму са звуком гусала
А туга ми пјесму одабрала
Па је она као таква стала
Преко струна светијех гусала
Мисли су ми и ноћу и дању
Ђе су Срби били на поклању
Ту ђе многа мајка закукала
И невина многа глава пала
Тамо ђе су Срби кроз времена
Подизали зграде и шљемена
У лијепој својој ђедовини
Српској Босни и Херцеговини
И никуд се нијесу мицали
А слободи вјечито клицали
Прво узех перо и хартију
Да опишем једну трагедију
Из прошлога отаџбинског рата
А из низа страшних казамата
То је мјесто ужаса и страве
Ђе су српске откидане главе
Крај Горажда вароши на Дрини
То је покољ у селу Црквини
Деведесет и друге године
Широм Босне и Херцеговине
Плану огањ рата крвавога
Многи оста без огњишта свога
Ма лако би било за огњишта
И страдања на пољу бојишта
Но је мука што се душман слади
Над нејачи и старом чељади
А најтеже трпим ране наше
Што дјечицу невину поклаше
А кољачи без стида и срама
Слободно се шећу улицама
Слободни су кретати се свуда
Докле дођу до Божијег суда
И тек ће их тада правда стићи
Па ће грешни и до пакла сићи
У Српскоме селу Црквинама
Живјела је једна мајка сама
То је Делић Божана старица
У црнини уплаканог лица
Која кука и у старе дане
А на срцу носи грдне ране
Јер изгуби све што је родила
Своју тугу није пребродила
Но умрије у тешкој жалости
За петоро дјеце у младости
Што комшије Божани поклаше
Покрај Дрине касапнице наше
Тога јутра гораждански турци
Навалише као гладни вуци
На Црквину небрањено село
Да направе монструозно дјело
Па у зору дванаестог маја
Кад ноћ тамна са јутром се спаја
А на празник Светог Василија
Десила се страшна трагедија
Опколише село које спава
Па скидоше четрнаест глава
Честитијех српских домаћина
А четири Божанина сина
И са њима кћерку јединицу
Побацаше у Дрину гробницу
Да мрамора немају ни крста
Смрт њихова да не буде иста
Како закон природе налаже
Него вјечно да се кости траже
Браћа хоће да цркну од бола
Кад погибе Делићу Никола
Тад на клање иду њих тројица
Радивоје, Јово и Новица
Затим Анђа сестра јединица
Тијела им бацише у Дрину
А душа им оде у висину
И вину се све до бесмртности
А њихове неиструле кости
И сад Дрина плаховита носи
Умива их и с њима пркоси
Кољачима што зла починише
И тако им оптужнице пише
Кад дознаше Владо и Божана
Да њихова дјеца су поклана
Кренули су у правцу Горажда
Но их чека муслиманска стража
Под командом комшије Пештека
Који им је за синове река'
Још познаше неколико лица
Што чекају код села Мравињца
Па овога несрећнога дана
Препознаше Субашић Османа
Поред њега стоји Назиф Смрека
Који им је за смрт Анђе река'
Што је била из Дрине изашла
Па је онда парче жице нашла
Те се онда објесила млада
Од трауме и велимих јада
И од туге за четири брата
И због мужа за ког је удата
Пејовића свога Милутина
И њиховог малољетног сина
Ког звијери усмртише ове
Недалеко од куће њихове
Још заклаше Данила Делића
И комшију Љуба Матовића
И са њима Угљешу Жмукића
Ту заклаше Пера Шекарића
И све редом кога су стизали
Мучили су и свирепо клали
Салко, Мидо, с њима Лико Херак
Највише су испољили мерак
Над недужним српским цивилима
Па летећи мржњи на крилима
Крволочни нељуди и смеће
Направише злочине највеће
И побише у Горажду граду
Невинијех жртава хиљаду
Међу њима бјеше много дјеце
А највише клали су на Свеце
И највеће празнике црквене
Многе српске силоваше жене
Све радише што дивљаци раде
А крвљу се проливеном сладе
Горажде је српска касапница
Дрина вода дубока гробница
Па нек памти покољење ново
За велико гробље Србиново
У Горажду граду покрај Дрине
А кад могнеш освети Србине.
|
