Претражи овај блог



БОЈ НА СЛИВИЦИ (1840)


Кад се прође кроз врата сјеверна
И спусти се с високог Чемерна
Које грле високе планине
То су врата од Херцеговине
Зеленгора и Лебршник гора
С којих пуца поглед све до мора
А пун мјесец кад се изнад нађе
Златним зраком у врхове гађе
Па с камена мјесечеве зраке
Разлију се низ простране влаке
И слију се низ Поље гатачко
У гнијездо српско и јуначко
Што почива на Мушници води
А увијек кличе о слободи
Рак је рана турског освајача
И усташких слугу и кољача
Што су ово мјесто нападали
Па по Пољу главе остављали
Да их врани кљују на литице
А кости им развлаче лисице
Само зато што нијесу знали
Да ко ватру и пламен запали
У овоме устаничком крају
Неће моћи наћи се у рају
Него пакла одшкринуће врата
А већ му је рака ископата
При помисли да ће да завлада
Кључевима овог српског града
Јер је ово устаничко мјесто
Уздрмало отомански престо
Са рушењем куле у Липнику
Смаил-аги турскоме крвнику
Многа глава без трупа остаде
Ђе крв врела ороси ливаде
А осташе удовице Буле
Крај сурване Смајлагине куле
Ту их српске чете заробише
Чим Агине кољаче побише
Буле куну Меку и Медину
Кад виђеше како Турци гину
А моле се Алаху и Дину
Да их сабље хајдучке размину
Но хајдуци часни и поштени
Не свете се нејачи и жени
Па Туркиње младе сачуваше
И позваше из Никшића Паше
Да ко смије пр'о Дуге пројаше
И преузме ове удовице
Док им Срби не открију лице
Па хајдуци шаљу из Липника
Пут Никшића турскога гласника
Који прође Голију и Дугу
И нађе се у никшићком лугу
Ту испусти хајдучку поруку
На серџаду свезанијех руку
А Турци му руке одвезаше
Па га онда одводе код Паше
Који прими овог мученика
Што је пјешке дош'о из Липника
Но кад сазна муку и невољу
Купи Турке по никшићком пољу
Да их шаље без и мало воље
Преко Дуге у Гатачко поље
А знајући за многе невоље
Које Турке снађоше и прије
Кад их пути воде пр'о Голије
Кад капетан сакупио Турке
Испрати их код Драгове Луке
А прва је шенлук-пушка пукла
Кад су били неђе преко Дукла
Примише се Голији уз крше
Но на добро ваздух не мирише
Па су тога дана испред мрака
Набасали на једног сељака
Који одмах јави хајдуцима
Да се спреме боју са Турцима
Вечера се нема кад да једе
Јер су Турци скоро у Сриједе
Таман кад се спусти помрчина
Стиже узвик: "Сијеци Турчина"
Сијевнуше у ноћ јатагани
Но се турска чета не одбрани
Ту падоше аскери и паше
А пола их успје да пројаше
И замаче даље у ноћ црну
Јер не смију назад да се врну
Лутајући све до зоре ране
Освануше уз гаревске стране
И виђеше још се дими кула
Сјетише се да иду због була
Па бануше под липничку страну
Уто јутро с Добрељице свану
Седамдесет коња и Турака
Са Булама креће прије мрака
Но не смију ићи кроз Голију
Јер ће свију Срби да побију
Па окрећу југу низ равницу
Да избију право на Сливицу
То је кланац крај виса Троглава
С ког се види парче мора плава
Но и туда опасност пријети
Јер се може лако умријети
Од хајдучких чета из Бањана
Које стижу све до Гацка равна
Сомина је хајдучка планина
У којој је чувена пећина
Од Радоја силног Црногорца
То је мајка сваког Херцеговца
Што се крије и живи у гори
Пећине су њему царски двори
Густе шуме и висови стрми
Ђе гром често удара и грми
Туд се вуци крволочни сучу
А грлице са прољећа гучу
Вук не смије ноћит' у тој гори
Ђе су мрким хајдуцима двори
А камоли мала турска чета
Да се туда провлачи и шета
Са педесет уплашених Була
А да горска стража не би чула
Топот турских коња и копита
Што се Гором слободарском скита
И Туркиње што иду без хата
С дукатима пр'о бијела врата
Чији звекет тишину пролама
Међу борјем и међу јелама
А одјекне на свакој литици
У тврдоме кланцу на Сливици
Спас једини Турчину и странцу
Кад се нађе у таквоме кланцу
Пружа ноћна густа помрчина
Но кад хајдук сачека Турчина
И спреми се са помози Боже
Нема мрака да га спасит може
Па се тако на Сливици кланцу
Врат поломи турскоме незнанцу
Повадише Срби јатагане
Па јурнуше с брда низа стране
И смакоше Турке до једнога
Без иједног погинулог свога
Ухватише коње за уларе
Покупише сабље и ханџаре
Буле пиште и љутито вриште
Кад крваво оста разбојиште
Хајдуци им руке повезаше
Па на турске коње узјахаше
Одведоше преко густе горе
У Сомину под своје шаторе
А ујутру кренуше са њима
Низ Сомину према Бањанима
Дадоше им и јела и пића
Па их даље воде пут Никшића
Да испуне витешки аманет
Част ратничку и хајдучки завјет!
Књижевник Милорад Шаровић