Још и данас живи страшна слика
Потонућа брода Титаника
Ево више од стотину љета
Обилази све стране Свијета
И ужасне емоције буди
Због страдања невинијех људи
Које морска пучина прогута
И смрт страшна на почетку пута
У тој ноћи страве и ужаса
За већину не нађе се спаса
Но их живе ајкуле гутају
А комади тијела плутају
Које разне рибе прогуташе
Тако људска тијела несташе
Без икаквих у наду прилика
С потонулог брода Титаника
Хиљаду је петстотина душа
Без начина да ишта покуша
Смрт пронашло за кратко вријеме
Па им жеље осташе нијеме
Али свака трагедија слична
Има нека мјеста необична
Да се прича будућијех дана
Смрти нема без судњега дана
На броду је Титанику био
Један Србин што је преживио
То је равно чуду над чудима
Да је међу толиким људима
Зла судбина частила Србина
Да за њега ипак спаса има
Из таласа на сред сињег мора
Ђе живога не остаде створа
Сем ријетких што скочише с прамца
Те се тако докопаше чамца
Што је свима био задња нада
Сред кукњаве, метежа и јада
Што се чула с Титаника брода
Док је хладна надирала вода
Кад је Србин Лулићу Никола
Потонуо у воду до пола
И видио да му спаса нема
Хитро своје избављење спрема
Па се нађе у таласе ледне
Тад чу врисак тужне мајке једне
Чије чедо упаде у воду
Што га вуче ка тонућем броду
Тад Никола заплива ка њему
Спасивши га обрадова жену
А онда је Норвежанка ова
Обојицу спас'ла из валова
И извукла у чамац гумени
Па је тако овој храброј жени
Један Србин дужан поштовање
А на броду двије жртве мање
Но како се нашао на броду
Кружи прича у српском народу
И овако гласи отприлике
Кренуо је из јуначке Лике
Да потражи посао и хљеба
Јер глад тешка и биједа вреба
А још Срби тек стасали момци
Служили су аустријској војсци
И морали душманину томе
Да помажу а не Роду своме
И да тако из швапских редова
Руше куће своијех ђедова
Но Никола одмах из регрута
Домога се далекога пута
И побјеже из касарне швапске
Преко земље германске и папске
Домога се хладног океана
И једнога лијепога дана
Запосли се на тлу Америке
Србин који побјеже из Лике
Због зулума аустроугара
Отимача српскијех добара
Никола је долазио често
Да обиђе своје родно мјесто
Иако је пут тежак, напоран
Прави Србин увијек је оран
Да се врати својим корјенима
Своме селу, њиви и људима
Јер то сваког Србина весели
Више много н'о свијет цијели
С Николом је са Коњскога Брда
Напустило своја мјеста тврда
Још шеснаест његових рођака
Честитијех српскијех сељака
У потрази за бољим животом
И њиховом великом голготом
Јер навијек напустише Лику
Страдајући сви на Титанику
Кад Никола голготу преброди
А Земља се Шваба ослободи
Он се своме врати завичају
У ком борбе свјетског рата трају
Укључи се у редове српске
Против чизме душманске и мрске
А послије служио је Краља
И радио ствари које ваља
А у другом крвавоме рату
Свакоме је помогао брату
И живио часно до старости
А његове мученичке кости
Одмарају на сред Српске Лике
И листају урезане слике
Од хиљаду и по' дављеника
С потонулог брода Титаника.
|
