Најљепше су жене и дјевојке
Са кокардом младе Равногорке
Што су биле Краљеви војници
Прекаљене у крвавој бици
И витешкој борби за слободу
Па су понос српскоме народу
Међу бројне такве хероине
Ја ћу једној поменути име
Из јуначког срца Шумадије
А која се двоумила није
У крвавом боју и мегдану
На коју ће сврстати се страну
Јер је знала и кад бјеше мала
Историју српских идеала
Па дјевојка чим бјеше прилике
Уписа се Гори у Четнике
Капу стави а приши кокарду
И замче у Дражину гарду
Око себе спучи реденике
Који красе Краљеве Четнике
А у тој су отаџбинској војсци
Постројени најхрабрији момци
И дјевојке Равногорке дичне
Што су вили Равијојли сличне
Једну такву роди српска мајка
По имену Рајковић Иванка
Из Пласковца села код Тополе
Ученицу гимназијске школе
У јуначком Крагујевцу граду
Па дјевојка гајила је наду
Да ће стећи диплому и звање
Али њене снове и надање
Прекинуше ратни догађаји
Па на челу кокарда јој сјаји
Мјесто школске у руци дипломе
Она оде вјеренику своме
Да с њим куша срећу на мегдану
Равногорцу Медићу Милану
Са којим је читавога рата
А са крстом пр'о бијела врата
Ударала на тврде ровове
Слиједећи српске соколове
У одбрани части и образа
Од безбожних Брозових наказа
Од Нациста и од комуниста
Чија бјеше стратегија иста
Да униште Србију и Вјеру
Па да дају Земљу пролетеру
У којој ће сав народ да пати
А да Краљу не да да се врати
Иванка је претекла у рату
Испунивши своју ријеч дату
Да ће вјерна остати до гроба
Но наступи безбожничко доба
Па Иванку српску љепотицу
Партизани воде у тамницу
Да је муче и над њом се сладе
К'о и свуда што крвници раде
Без икакве кривице дјевојке
Прелијепе њезине увојке
Ошишаше све до голе коже
Да је нико познати не може
Па је онда ударати сташе
Исто као што раде усташе
Младо лице нагрдише њено
Свако ребро бјеше пребијено
Па крвници помраченог ума
Испалише десетак куршума
Са којима пребише јој ноге
И још ствари урадише многе
Које само умију дивљаци
И Брозови безбожни лудаци
Једног јутра у рано свитање
Иванкино престаде надање
Од убоја и великих мука
Клонука је дјевојачка рука
У очима топлине нестаде
А душа се Равногорке младе
Вину небу ка бескрајном рају
Гдје праведне душе почивају
Да се млада са деветн'ес љета
По овоме свијету не шета
Па се ова дична Равногорка
Нађе опет покрај свога момка
Да на небу стражаре и бдију
На свој народ и Свету Србију
Као сунце свакога уранка
Гладају нас Милан и Иванка
Бог ће дати и Његова Слава
Да им жртва не буде бадава
Јер су били за Српство заклети
Па Србине памти и освети!
|
