Тамо ђе су врлетне планине
Стоје врата од Херцеговине
Ту су горе љети у цвијету
Па их таквих нема на свијету
А кад дођу зиме и сњегови
Бијеле се планински брегови
Ту јелени пасу на пропланке
Уз њих ланад и кошуте танке
Некад сјаве низ кањоне стрме
Кад су оштре и сурове зиме
На изворе да попију воде
Па се врну у царство слободе
Ту вук горски урла и завија
Ђе је легло отровница змија
Крила шире Крсташи орлови
Ту змај горски крстари и лови
Мрки међед ту јазбину има
У њој спава док не мине зима
Ту бор расте из стрме литице
Под њим плијен развлаче лисице
И док меље свака своје парче
Црни гавран слијеће и гаче
Да се и он почасти и кљуне
Прије него лешина не струне
Вјетар цичи, урла и јауче
Кад се гора облаком пресвуче
А громови бију и гађају
Ту се горске бујице рађају
Па вардају и кроз кањон пјене
На изворе Сутјеске студене
Која журно кривуда кроз горе
С Волујака покрај Зеленгоре
Ђе појила постоје за стоку
На језеру, на горскоме оку
Кад с прољећа оживе катуни
Крајем маја кад наступи јуни
Јер до тада те планинске стазе
Само зверке крволочне газе
Кад се гора листом заођене
И планинске стране зазелене
Тад чобани истјерају браве
Јунад, телад, волове и краве
И опасне хртове чуваре
А изметну танке џефердаре
Да расплаше зверке и дивину
Те да крда и стада размину
Свако вече кад сунце замиче
Свак се својој колиби примиче
И затвара стоку у торове
На љесама притеже чворове
А хртове за придруге веже
Да их чује кад лају и реже
Док се гладни у колиби сладе
Храном коју припремају младе
Залажу се кајмаком и сиром
Кисјелином и младим кромпиром
Свак у чанак млијеко присипа
Скида кајмак са дрвених шкипа
Онда једу пршут и сланину
И кувану младу јагњетину
А од ових јела крај огњишта
Нема слађе на свијету ништа
Онда гуслар гудалом превуче
Дигне чело а брке засуче
Па се гором пјесма разлијеже
Од ње звјерке од торова бјеже
Када гуслар крчало притеже
Тад доведе песму до врхунца
Пјевао би до изласка сунца
Али мора и да се одмори
Јер ће зором према Зеленгори
Да напаса своја бројна стада
Пр'о питомих и стрмих ливада
И тако ће до јесени хладне
Издизати своје браве гладне
А онда ће сјеверац да дуне
И испразни планинске катуне
Па ће крда и стада бијела
Опет назад у планинска села
И тако ће бити до прољећа
До Ђурђева јутра и цвијећа
Тај се живот стално у круг врти
Од рођења до суђене смрти
Али живот сваког Херцеговца
С мало хљеба и са мало новца
Богати' је од сваке раскоши
У свијету ђе се пуно троши
Јер његово породично царство
Највеће је животно богатство
Породица и душевно стање
Највеће је његово имање!
|
