Плаче срце из очињег вида, Црну Гору опет Његош зида. Устало је и старо и младо, Наш владика окупио стадо. Сваком рабу крст,благослов меће, Црни гавран Гору надлијеће. Осјетила ова птица стара Хоће некрст опет да по'ара. На све стране док тамјан мирише, Литија се ко по рају њише. А иконе оживјеле , шећу; Полако се према небу крећу. Монах стари прозорљиво плаче, Распет Србин вапи са крстаче. Земља сува, суза слана пече, Недај Боже да крвца потече. Звона звоне, стада одасвуда, Осим Богу нема Србин куда. Сем молитве нема другог пута, Сугурнијег од Његовог скута. Шапат шуми са вјечнога трона, Не бојте се пакла ни демона. Молите се, то је ваша снага, Са вама сам моја дјецо драга. Србин тако прихвати молење, Трпи, тихо ка небу се пење. Не плаши се страдања, голгота, Срб је дијете вјечнога живота ! |
Аутор: Милан М. Тривунчић |
