I
Ноћ се спушта, над јелову гору
Облаци се над планином свили
А дан читав, од туге и бола
Моје срце у грудима цвили
И док вјетар, кроз врлети дивље
Језовито завија и пуше
Чини ми се, да ме озгор с неба
Зову мртвих витезова душе
Пламен с лампе, као лист на грани
Дрхтао је на староме столу
А ја узех хартију и перо
Да одушак даднем своме болу
Слушајући како горски вуци
Вију гором, празнијех стомака
Стадох епске, низати стихове
У част једног, палога јунака
Помолих се свецима и богу
Да ми дадну и мудрост и снагу
Да напишем пјесму над пјесмама
О витезу Леовцу Предрагу
II
Да ли има на свијету
Шта тужније, браћо мила
Но сокола сивог виђет
Ђе сломљених лежи крила
Да ли има браћо Срби
На свијету, теже ишта
Но витеза мртвог када
Носе кући са бојишта
Кад се, глава оборених
Са мегдана враћа чета
Да свом другу, гроб ископа
Врхом оштрог бајонета
Тако, једног хладног дана
Пронијеше зор јунака
Што је с пушком у рукама
На душманске шанце скака
Пркосио храбрим срцем
Страшном, огњу и пламену
У земану, кад на Србе
Бјелосвјетска неман крену
Кад требаше, да се брани
Домовина и слобода
На крвавим Кошарама
Командир је био вода
И без једне трунке страха
Ста' на браник православља
Овај витез српског рода
Из Тикове, крај Пљеваља
Већ одавно, озгор с неба
Његове ме сјене зову
Па због тога одлучих се
Да напишем, пјесму ову
Док му ове риме, кити
Пуне, људског поштовања
Јунаштву се његовоме
Моје епско перо клања
Због тога ћу, ноћас ево
Да вам пјевам у заносу
О витезу томе српском
На Кошаре, крв што просу
Док планином вјетар хучи
Кано урлик горског вука
Леовац је Предраг мушки
Своју задњу битку тука
Тога дана у сусрет је
Храбро ишо, вјечној слави
Дијелећи мегдан љути
На проклетој Маја Глави
Три се, дуга дана на њој
По снијегу и по киши
Смјењиваху обастрана
Пушкарања и јуриши
А дан трећи, кад ста јека
Хаубица и бацача
Кад час дође, да се крене
На проклетог освајача
Кроз плам љути, од барута
И кроз кишу од олова
Леовац је, Предраг с четом
Из својега јурну рова
Јато српских соколова
Парајући, небо кликом
Летјело је тога дана
За младијем поручником
Бој крвави одлијеже
Кроз планине и беспућа
Док смрт сију на све стране
Митраљеска зрна врућа
Арбанаси мртви леже
У точила и стијење
А ка врху, Маја Главе
Поручник се храбри пење
Ровови му њини бјеху
На дохвату, руке мушке
Док потмуло кроз планину
Одлијегну пуцањ пушке
Од удара силовитог
На кољена, јунак клече
А на земљу крв започе
Да из љуте ране тече
На бојишту проклетоме
У локви је лежо крви
Витез што је на душмане
Јуришао вазда први
Од свијета, овога се
У мукама тешким прашта
Јунак за ког људи кажу
Да се имо родит рашта
Одјек боја крвавога
Још је задњом снагом слуша
Кад , ка царству небескоме
Из тјела му, оде душа
А кад нако, у ранама
Про рајскијех уђе врата
Јато српских витезова
Ко свога' га, срете брата
Тад глас један громовито
Рајским вртом одлијеже
" Причај ко си, и одакле
Долазиш нам, зор витеже
Пред каквом је силом данас
Пала твоја снага лавља
Ђе си врелу крв пролио
На бранику православљу "
На кољено, јунак клекну
Пред престолом српског цара
Па му вако одговори
" Ја сам дошо са Кошара
По твојој сам светој вољи
И по твоме аманету
У љутоме боју пао
Бранећ српску земљу свету "
" А да ли се још држите "
Запита га, јопет царе
" Дал још, наша војска брани
Паштрик, Јуник и Кошаре
Јесу ли ми Срби смјели
Јели војска, духа чврста
Дал још увјек са Дечана
Сија свјетлост часног крста
Јел јунака много пало
Ђе смрт врела зрна сију
Дал барјаци, крсташи се
Још Косовом Пољем вију "
Тад официр овај млади
Диже главу и завика
" Још се српски барјак вије
Са Кошара и Паштрика
Још се звона, чује јека
Још крст сија, на Дечане
Још Косово свето, Царе
Витезови наши бране
Још витешка осјећања
Кроз вене нам теку плаве
Још војника, српство има
Достојнијех ваше славе
И кунем се чашћу својом
Док нас једног, траје доље
Да душмани, ногом неће
На Косово крочит Поље "
А поручник овај храбри
Кад престаде, зборит више
Сви му Срби с поштовањем
Пехарима наздравише
Тад Обилић Милош викну
Волио бих, царе знати
Крај кога ћеш, од нас ође
Овом змају, мјесто дати
Подуго је Лазар, оком
По јуначком јату шара
Па завика, нека сједне
Крај Жугића Божидара
Чин имају оба исти
И истог су поријекла
Отуд, ђе је српска сабља
Вјековима Турке сјекла
Од живота нечаснога
Смрт, човјеку ђе је слађа
Ђе се свако српско дјете
С витешкијем срцем рађа
Ђе се небо, чисто , плаво
С врховима гора спуча
Ђе је вазда српском роду
Слободарска сјала луча
Ето од тад у небеса
Ђе плам звјезда, свемир пара
За олтаром части, Предраг
Сједи поред Божидара
Па Србине, брате мили
Кад на Тару дођеш воду
Ђе врхови Дурмитора
Ко стријеле, небо боду
И кад поглед, изнад себе
У висине бациш друже
Два ћеш, сура орла виђет
Ђе небеским сводом круже
ПА ТРИ ПРСТА, У ВИС ДИГНИ
КОЛИКО ТЕ НОСИ СНАГА
И ПОЗДРАВИ С'ТИЈЕМ ЗНАКОМ
БОЖИДАРА И ПРЕДРАГА
|
