Нека ова пјесма зaсија ко' луча
У овоме мору, безумнијех лажи
Нека свјетлост њена моме српском роду
Уморне мишице напаја и снажи
Данас кад су српству, дошли судњи дани
И када нас многи врије'ђа и блати
Стиховима њеним, без бојазни ја ћу
У одбрану правде и истине стати
Одговор ћу са њом свим онијем' дати
Што у тешкој лажи, живе и гријеху
И у свом незнању, бесрамно што тврде
Стари Црногорци, Срби да не бјеху
Ко' орловско јато поломљених крила
С' ранама из светог косовскога боја
У крвавом збјегу, Лазарева војска
У тебе је дошла, Црна Горо моја
Од штитова својих, умрљаних крвљу
Поново су дигли, слободарске шанце
И гнијезда нова, мукотрпно свили
У твоје високе и сурове кланце
Од тих давних дана за Косовом светим
И за божјом правдом наша душа вапи
Шест вјекова дугих, обруб црне боје
И црвено поље на нашој су капи
Црвено је поље, симбол свете крви
А обруб је црни, симбол вјечне жали
За све оне храбре витезове српске
Који су у боју косовскоме пали
Отад много пута, ко Христова војска
Кретали смо у рат, против вражјих трупа
Сањајући ново Душаново царство
У ком' ће сви Срби, опет живјет скупа
На бојишта многа, ђе сабље сијеку
И ђе врели меци, смрт стравичну сеју
Животе су своје наши славни преци
Давали за ову свијетлу идеју
Црногорски крши у то су вријеме
Изњедрили многе витешке громаде
Ал' српство су свето носили у срцу
И Миљанов Марко и Владика Раде
Када страшних битки, стајала је хука
И кад народ наш је у ланцима стењо
Срби су били и Јоле и Лука
Србин је био и Јанковић Кењо
И Миљан и Мина у земану своме
Барјак српског рода дизаше високо
Немањина дјеца били су и Шујо
Ћетко, Реџа, Јевто и Војвода Ноко
Тамо ђе Обилић у свакоме живи
И гусала јека, увјек ђе се чула
Српкиња је мајка задојила мљеком
Пивљанина Баја и Аџића Вула
Ђе у огњу ратна ковала се слава
Ђе се живот даво за вјеру и Христа
Џефардар је српски у рукама пуцо
Џаковића Трипка и Бошковић Риста
И над Бојном Њивом у Божићној ноћи
Кад је јек плотуна хладни ваздух пара
Витешко је срце Орловића Павла
У грудима тукло Вукотић Сердара
Родољубљем српским, понешен у души
И Никола Први с цетињског је трона
Испјево химну о Косову светом
" ОНАМО, НАМО ЗА БРДА ОНА "
Сањао је себе на бијелом коњу
Ђе стиже пред свете Душанове дворе
И зборио увјек да је српске крви
Он који је био владар Црне Горе
Па због тога често, у задње вријеме
Из очи се мојих горка суза слива
Слушајући како, под Ловћенским висом
Одлијеже поклич E' VIVA E' VIVA
Али ја знам добро, тврђаво небеска
Пред којом је клекно чак и Бонапарта
И ако те сада зову Монтенегро
Да у души ипак, ти си Српска Спарта
Посвећено Ветеранима са Кошара и Паштрика
|
