Гусле моје свети инструменту
Чуле сте се у свему Свијету
Ваше струне и пјесма гуслара
Неумрлу историју ствара
А ко стане у епске стихове
Небеске је досег'о врхове
Па јунаци уз вас опјевани
Божанском су славом овјенчани
Која никад умријети неће
Док се Земља врти и окреће
Ја бих зато запјевао Вило
О јунаштву које се десило
Деведесет и прве године
Кад је широм наше Отаџбине
Зажет пламен крвавога рата
Јер нам рака бјеше ископата
Кад свакога примисмо за брата
Давно прије због Југославије
Над којом се црни барјак вије
Због издаје Брозове Армије
Поједини лажни генерали
Погрешне су команде давали
Међу њима Аџићу Благоје
Заборави поријекло своје
И не памти како му поклаше
Породицу Борачке усташе
А он мјесто да им се одужи
Издајнички усташама служи
Па им многе касарне препусти
А војнике гура у чељусти
У згаришта касарне претвара
Као ону покрај Бјеловара
Мало бјеше Српскије војника
У касарни покрај Беденика
Јер армија "братства и јединства"
Одједном је постанула чиста
Само Срби у њојзи осташе
Остали се пишу у усташе
Тако "моћна" армија пропаде
Оно Срба што у њој остаде
На мети се нађе усташама
Који суде маљем и камама
Па кренуше на касарну зором
Да се сретну с Тепићем Мајором
Да му чету кољу малобројну
И плијене сву технику војну
Шта га чека Мајор је схватио
Па се својој војсци обратио
"Усташе су кидисале на нас
А ми ћемо изгинути данас
Па издајем наређење јасно
Ја ћу данас погинути часно
Но се бринем за ваше животе
Склоните се, ту нема срамоте
Свака глава што жива остане
Потребна је за будуће дане
Јер ће ово дуго да потраје"
Тад' угледа да за то не хаје
Поглед паде Мајора Тепића
На војника младог Мирковића
Па Стојадин овако му вели
" И ми смо се к'о и Ти заклели
Да служимо часно Отаџбину
Кукавице бјеже а не гину
Ја остајем Мајоре са тобом
И спреман сам срести се са гробом
Часније је одмах у гроб лећи
Него срамно из боја утећи"
Па примаче тешког митраљеза
А Мајора ухватила језа
Зна да момку неће бити спаса
Али Мајор као прави даса
Потапша га руком по рамену
Онда журно ка складишту крену
Стојадин му иза леђа вели
" Растасмо се а тек смо се срели
Но Мајоре не турај лагуме
Док усташе касарну напуне
Онда прижди барут и гранате
И срећне ти ране мили брате
Тај ће огањ спржити и мене
А живеће на нас успомене
Све док сунце гробове нам грије
И док траје Српске историје"
У том часу засу га олово
А ране је брзо преболов'о
Мутан поглед на касарну баци
Над којом се надвише облаци
А громови и тутњи се чуше
У којима лебде двије душе
Једна душа Мајора Тепића
Она друга младог Мирковића
Почивају у Небеском царству
И свједоче о ратном другарству
То је примјер из крвавог рата
Како брат се жртвује за брата
И како се за слободу гине
Губи живот ради отаџбине
Као што су ова два јунака
Па нек' им је Српска земља лака.
|
