Обичај је рећи добро вече
Прије него што гусле зајече
Па вам желим добро вече свима
Колико ко вас у Театру има
Од рођења до суђене смрти
Људски живот к'о чигра се врти
Много муке, патње и страдања
То нијесу жеље ни надања
Него људи вазда добру теже
Од муке се склањају и бјеже
А то често лако и не бива
Јер нам срце о радости снива
А највише што човјек не жели
Кад умиру драги пријатељи
Ја вечерас пјевам тужбалицу
У коју сам уткао двојицу
Из честитог гусларскога јата
Што свакога сматраше за брата
Један бјеше Драшко Магделинић
Други Бајо Војислав Станишић
Којих више нема међу живе
А којим се сви гуслари диве
Јер су били прије свега људи
Па ме ваше присуство не чуди
Да не дамо браћу забораву
Но пјевамо у њихову славу
Бајо бјеше оштрога погледа
А великог људскога угледа
Свак завоље овога племића
Пјевајући Хајку Мушовића
Кад пјеваше увијек се смије
У томе му равна било није
Ведрим духом људе је освај'о
Такав бјеше Станишићу Бајо
А када се сјетим Драшка брата
Рајска ми се отварају врата
Јер је био велико поштење
Ког' ће памтит наше покољење
Сјећати се његивијех шала
А и бројних вечери гусала
Кад је Драшко веселио свију
Пјевајући Српску историју
Још ћу браћо споменути Сава
Великога гусларскога лава
Који данас сном вјечнијем спава
Свој тројици нек је вјечна слава
А пошто је мјесто и прилика
Да поменем Добричанин Мирка
Великога људског прегаоца
И многијех гуслара ослонца
Сва четири бише људски диви
Чије име вјечно ће да живи
А на понос најближему роду
И цијелом српскоме народу...
|
