Милорад Шаровић рођен је у селу Пржине, у високој Херцеговини. Откад зна за себе, зна и за гусле. Отац и стриц су знали да гуслају и овај свети српски инструмент имао је посебно мјесто у њиховој кући. Данас Милорад не само што гусла већ је написао око 1.500 епских пјесама и издао четири збирке епске поезије и један роман.
Основну школу је завршио у сусједном селу Степен, гимназију у Гацку. Педагошку академију српски језик и књижевност је завршио у Сарајеву, да би се 2010. преселио у Београд.
Објавио је четири збирке епских пјесама. Прва је објављена 1999. године Главе изабране у којој је опјевао ратне догађаје. У збирци Равногорка је опјевао равногорце.
– Увијек се враћам својој Херцеговини јер је то завичај Светог Саве, то је подручје гдје се епски живи. Прво са чим сам се срео то су гусле мог покојног оца које су висиле на зиду и знао је да гусла. Као и мој стриц Радован кога су усташе заробиле на почетку Другог свјетског рата, одвеле га у Гацко и тамо мучили. Затим су га одвели пред Корићку јаму, пребијали му ноге и руке и првог га бацили у јаму, да би увече остале Корићане и мјештане побацали, њих око 136. У роману Гусле стрица Радована описао сам тај догађај. Мој стриц је убијен само зато што је био Србин, народни гуслар, ишао по народу и говорио епску поезију, био је и члан Соколског друштва.
Изгубио је пет стричева, а тројица никада нису ни сахрањени, двојица су кости оставила на Косову, а један је убијен од стране комуниста у Гацку и никада му није пронађен гроб.
У Сарајеву је провео 10 година, радећи као просвјетни радник у селима око Сарајева гдје је претежно живјело муслиманско становништво. Када су почела ратна дејства отишао је у Гацко. Формирао је добровољачку јединицу Бијелих орлова и окупио око 65 момака, те су отишли у Борке изнад Коњица да ратују. Након рата је предавао српски језик 20 година у Гацку. Основао је Удружење гуслара и епских пјесника Тешан Подруговић у Гацку.
– Тада сам интензивније почео да пишем епске пјесме. Гусле су ме подстакле да пишем епску поезију. У припреми је роман Поробљени праведници и у припреми је нова збирка пјесама које сам писао у посљедњих годину дана.
Оријентир у писању му је да пише о мање познатим јунацима, и страдањима. Пише о догађајима који нису довољно опјевани, а завређују пажњу.
– Написао сам пјесму Први Србин на стрижевом коцу. Никола Скобаљић из Дубочице (околина Лесковца) је први забиљежен именом и презименом кога су Турци набили на колац. Можда су и неког прије њега, али је његово име прво забиљежено. Опјевао сам и Чучук Стану, жену Хајдук Вељка. Вратио сам Марка Краљевића у моје Херцеговце, што ми неки замјерају. У Дубровачком архиву пише да је Мрњава прадјед Марка Краљевића родом из Лијевна (Ливна) то је била област Хума, односно Херцеговине и владао је краљ Урош и чак је Марка Краљевића ставио за конзула у Дубровнику.
Из овог времена је опјевао Косту Алексића, витеза из Тачевца, куршумлијског села који је двадесет четири сата бранио село, сам са женом која му је доносила муницију, од шиптара.
– Служио се војничким триковима, да би дјеловало да око његове куће иде колона војске, пуцао са разних положаја да помисле да има линија одбране. Одбранио је са женом село док није стигла помоћ након 24 часа.
Писао је о Јефти Јефтовићу, витезу са Проклетија који је брдски топ на својим плаћима преко Проклетија пренио и донио до Драча.
– Тада је генерал француске војске рекао да жели да упозна тог витеза и закитио га је Оредном Легије части и Јефто му је тада рекао да му не треба орден, него маст да подмаже топ да отјера непријатеља.
Највише је научио од старих људи из свог краја. Наглашава да се морају читати књиге о српској славној историји, слушати старији који су доста памтили и који могу испричати занимљиве приче које још нису забиљежене, или ако јесу мало људи их зна. Око десет гуслара је снимило његове пјесме.
Са супругом има регистровано Српско књижевно друштво Завет Видовдану и баве се издаваштвом, до сада су објавили око 200 наслова.
– Поента нашег рада су наши зборници поезије родољубиве, мисаоне и духовне. До сада смо издали 18 зборника поезије, за Видовдан 9 родољубивих и за Божић 9 духовних. Ове године правимо Десети видовдански зборник и назваћемо га Антологија видовданских зборника. У њему ћемо сабрати свих 9 досадашњих зборника.
Као изразити патриота писање о јунацима и страдалницима доживљава као позив, као нешто што жели да остави млађим генерацијама како би из његових пјесама сазнавали о славној српској историји.
Милорад Шаровић је редовни члан Матице српске у Новом Саду, члан Удружења књижевника Републике Српске, потпредсједник Књижевног друштва Завет Видовдану из Београда, потпредсједник Друштва гуслара Никола Тесла у Обреновцу, и предсједник Удружења европске академије српских наука и умјетности – подружница за Србију.
