(Кћер Кнеза Лазара - жена Султана Бајазита)
Послушајте драга браћо моја
Шта је било након љутог боја
На пољани код Газиместана
Ђе је Кнеже допануо рана
Од којих је витез преминуо
Ту се Султан на Небо винуо
Оба Царства ту су посрнула
Јер је бројна војска изгинула
А Милица Српска удовица
У црнини уплаканог лица
Са Турцима склопила је мира
Јер јој стање не даде да бира
Но да плаћа Бајазиту данак
И Србији спашава опстанак
Још мораде овоме Аскеру
Дат' најмлађу кћерку Оливеру
Љепотицу од шеснаест љета
Да његовим харемом се шета
Па кад буде млада пољубљена
Да се зове Султанова жена
То је била обавеза тешка
И мајчинска одлука витешка
Да лијепу Оливеру своју
Да ономе ко јој је у боју
Погубио Кнеза Господара
А сад са њим пријатељство ствара
Па да џелат долази на врата
Што јој смаче девет милих брата
Још да шаље регруте у војску
К'о одштету за Битку Косовску
Кад Бајазит Оливеру узе
Свим Србима потекоше сузе
Брат је Стефан из Крушевца прати
До Једрена гдје ће је предати
А крај пута с хиљадама ружа
Српски народ подршку јој пружа
Тако стиже у вечерње сате
До раскошне једренске палате
Кад се нађе у турском харему
Султан није имао дилему
Да ће бити ова млада дама
Прва жена турскога Султана
У харему млада Оливера
Зна одлично шта је своја Вјера
Па се крсти и Господу моли
А душа је за Србијом боли
Смишља шта је најбоље да ради
И да мужу у главу усади
Па да народ у ропству не пати
Док се опет слобода не врати
Многе Буле у томе харему
Љубоморне на љепоту њену
Правише јој неприлике разне
И тражише да је Турци казне
Али памет и манир лијепи
Сву њихову злобу заслијепи
Па Књегиња добро васпитана
Свакога је у харему дана
Постајала духовно снажнија
И Султану од Була важнија
Јер је знала злоби да одоли
Па је Турчин неизмерно воли
Чак је поче Бајазит да слуша
А супротно никад не покуша
Њену вољу газит' није смио
Па је често критикован био
Турски мудрац Ашик-паша Зада
Од Султана мога да настрада
Јер га назва отпадником Вјере
Због слушања жене Оливере
За све што му на уво шапташе
Па прогони Везире и Паше
Још га Зада тужи изненада
Да Српкиња турским царством влада
И да везу са свештенством има
Па како је на Светим моштима
Покров дала на Ћивот Стефана
Који чува Студеница славна
Још Бајазит других брига има
Јер рат поче и са Монголима
Против Кана силног Тамерлана
Ђе Султану бјеше војска главна
Коју Стефан Лазаревић води
Па се нада ћару и слободи
И да могу Српски оклопници
Пресудити у крвавој бици
Са своијем крстовима златним
На тешкијем оклопима ратним
А на сваком црне ламберкине
Због којих се много теже гине
А Тамерлан све док је живио
Тој се војсци витешкој дивио
А кад битку заврши и доби
Све ратнике Султанове поби
А пошто га Срби задивише
Он Стефану пропусницу пише
Да се врати назад у Србију
И да одмах напусти Азију
Када Стефан напусти Азију
Он поведе сестру Султанију
Што га чека у Бурси на дворе
За вријеме битке код Ангоре
Оливера у Београд дође
А уз пратњу свога брата вође
Што по смрти Вука Бранковића
Поста Деспот од Лазаревића
А када се Стефан упокоји
Оливера поче да се боји
Да је опет не одведу Турци
Па је мудро прибјегла одлуци
И кад прву уграби прилику
Она оде граду Дубровнику
У коме је било мирно стање
Она силно доби поштовање
Све почасти Дубровник јој даде
Али она на кратко остаде
Јер одлучи да код сестре оде
Која живи крај Мушнице воде
Испод Бабе у Балшића дворе
Граду Кључу у Гатачке горе
Са сестром је у времена тешка
Покрај Скадра на острву Бешка
У сред шуме на једној главици
Себи, сестри и Богородици
Саградила цркву од камена
У којој је кроз дуга времена
Помињана Оливера жена
Као примјер без икаквих мана
Иако је била код Султана
Гдје је часно ропство одслужила
А род Српски много задужила
Јер је себе свјесно жртвовала
За опстанак Српских идеала.
|
