У Гатачком селу Михољаче
Једна мајка неутјешно плаче
Деведесет девете године
Тужна пита што умрије сине
Што остављаш мајку у жалости
Да за тобом кука у старости
То не бјеше било која мајка
Него Милка честитога Бранка
Домаћина од Говедарица
А обоје свијетлога лица
Па је њима и понос и дика
Кад добише сина насљедника
Будућега епскога пјесника
Српско име Обрен њему даш'е
Цијело се братство радоваше
И вољаше Бранковога сина
А Обрен ће постати људина
И истинска епска величина
Бјеше растом попут витог бора
Живога се не бојаше створа
Пун доброте и снаге момачке
А љепоте скоро дјевојачке
Оштрог ума а бриткога пера
У поштење највећа му вјера
Српски дише док стихове пише
С историјом често полемише
Јер га мучи прошлост Србинова
Све до данас, почев од Косова
Пошто знање имаде велико
Комунизам није га "навико"
Да се склања и послушно ћути
Докле олош по Држави мути
Но глас диже против тираније
Када други нико смио није
Па опјева стратишта и јаме
И покоље од усташке каме
А кад на ред дође Придворица
Поста' човјек непожељног' лица
Па му отказ у Школи дадоше
Против њега погани стадоше
Пола Фоче с њим не смије стати
А УДБА га прогони и прати
Па му суде по Титовом суду
Али све им бјеше узалуду
Јер вријеме наступи од рата
Па Обрена као свога брата
Прихватише у родноме граду
Директорско мјесто да му даду
И кључеве од Основне школе
Јер га Срби цијене и воле
За све оно како је зборио
И многоме очи отворио
Дух ратнички њему не да мира
Па он зове Српског командира
Да га шаље по ратноме плану
На линију у прву одбрану
Па овога јунака и брата
Ту гледасмо све до краја рата
А онда се посветио Школи
Но не мога срцу да одоли
Па саборце стави у стихове
Тако епске досеже врхове
Он опјева велике јунаке
За којима закукаше мајке
Од Сомине до Калемегдана
Заручницу Топлице Милана
Па устанак што подиже Лука
Те Гатачког Стојана хајдука
И крваву код Корита јаму
Њена клања и усташку каму
Онда браћу од Тепавчевића
А најприје Српскога племића
Радојицу Попа Перишића
Његова је епска величина
Опјевала сваког Српског сина
Што је пао за слободу Роду
А на понос Српскоме народу
Кад имаде педесет година
Дичила се са њим Отаџбина
А Гацко се поносило њиме
Па његово и дјело и име
Сијало је у најљепшем сјају
У Светога Саве завичају
Али пошто закони природе
Људски вијек себи прилагоде
По Божијој одлуци и вољи
Себи узму оног ко је бољи
Па се Обрен нађе међу њима
Да крстари небеским пољима
О'тад епско срце овог лава
Ђе и преци сном вјечнијем спава.
|
