(Топличанка Роса Пантић)
Запјеваћу са пуно поноса
О Српкињи по имену Роса
Што је била и борац и мајка
Хероина Топличког устанка
С којом није лако ратовати
И на биљег од мегдана стати
То Бугари спознаше најбоље
Кад стигоше у Топличко поље
Тамо крајем Великога рата
На Росина ударише врата
И тражише да се Вучко преда
Роса стала и Бугаре гледа
Па тренутак уграбила прави
Да у пушку који фишек стави
Онда пушку на њих испотеза
Тако мужа спасила витеза
Но на жалост сина јој заклаше
И низ поље Топличко несташе
Она свога сина малишана
По имену Пантића Адама
Уз велику тугу сахранила
Па је Роса с Вучком поранила
И кренула да освети сина
Преко поља стиже до планина
Ту засједу Роса направила
А на стражу мужа поставила
Па кад бјеше мало испред зоре
Зачули су мушке разговоре
А они се онда притајише
Тад Бугари на њих нагазише
Али Вучко и жена његова
Направише кишу од олова
А Бугари од оловне кише
Лешевима кланац зачепише
Тако звјерство над чедом платише
А Роса се и Вучко вратише
Да се даље у Топлици боре
Док слободу своме крају створе
Хвала Богу слобода је дошла
Али свака мука није прошла
Рат је пустош оставио свуда
Па је родна уништена груда
А Роса се бори у слободи
Па са мужем троје дјеце роди
Али опет сва три њена сина
У рат зове српска Отаџбина
Коју Шваба поново напада
Али Србин не би пуно страда
Да се Срби јадни не сврсташе
У редове Јосипа усташе
Па под геслом борбе партизанске
И црвене звијезде сатанске
Направише велике покоље
А кад бише у Топличко поље
Ето Вучку и Роси невоље
Исто траже што Бугари прије
Да се Вучко Пантићу убије
Јер не ради како њима ваља
Но се бори за Круну и Краља
То се с борбом пролетерском коси
Али Роса још митраљез носи
Кад приђоше ороз је потегла
Безглаво је већина побјегла
Али многи осташе да леже
Јер се Роси лако не побјеже
То је јунак прекаљени борац
А у срцу прави Равногорац
Партизани склони су освети
Па су њени синови на мети
И црне се слутње остварише
Кад јој сина зликовци убише
Па цијену платила је скупљу
Син Вукосав мртав у Прокупљу
На сред трга и главне станице
А мушко му извађено срце
Мјесто срца камен су ставили
Па су онда мајци му јавили
Да преузме свога Вукосава
Из Прокупља гдје лежи и спава
Да га носи и сахрану прави
Још да своме мужу јаде јави
Па да и он на сахрану дође
Пустиће га без борбе да прође
Да им длака с главе фалит' неће
Докле на гроб не ставе цвијеће
И угасе пламен од свијеће
Но Роса је жена мудра била
Па је сама Прокупљу банула
Сина мртва на рамена стави
Синовском се крви окрвави
Па однесе његово тијело
У топличко Лазаревац село
Ту сахрани своје чедо мило
Но ту није завршено било
Партизанско клање и лудило
Јер су село били опколили
И сву чељад у њему побили
На превару и Вучка убише
И крв врелу јунаку пролише
А Роса је још недељу дана
Ратовала против партизана
Док је неман није савладала
Од Српства јој неизмјерно хвала
Што је била неустрашив борац
Српска мајка - дични Равногорац.
Књижевник Милорад Шаровић
|
