Ноћу кад очи, уморне склопим
Ја често чујем из густог мрака
Како ме озгор, са неба зову
Гласови мртвих, српских јунака
И синоћ ево у касне сате
Из таме ријеч, прену ме тиха
"Дал можда можеш, пјесниче брате
И за ме, пола написат стиха "
Отворих очи, погледах горе
Гдје мјесец сјајни у тами гори
Ту виђох једног витеза младог
А он настави, вако да збори
"И ја сам поља, газио смрти
Ђе младост косе, душмански меци
Па својим пером, ријечи двије
У пјесми некој, и за ме реци
Иван ми име, крштено бјеше
И једног дана, ђе битка пламти
Храбро сам пао на браник Српства
Али то данас, мало ко памти "
За њиме глас ми довикну други
" И за ме пјесниче, рјеч , двје кажи
И ја сам осто на бојном пољу
Слобода српска, жртве ђе тражи
У земљи Босни, свом роду служећ
Пао сам једне ледене зиме
Ни петнест љета, нијесам имо
Споменко Гостић, бјеше ми име
Сироче бијах, без иког свога
И пушка бјеше од мене виша
Али сам ипак, с вјером у бога
У сваку битку, међ прве иша "
Тада глас трећи, пун туге неке
До мене дође из густе таме
" Пјесниче епски, богом те кумим
Дај ријеч једну, реци и заме
Римама својим, у пјесми некој
Искуј ми вјечни ловор од злата
Јер мало ко се, сад сјећа брате
Нас што смо били хероји рата "
"Како се зовеш", ја га запитах ,
"У коме страшном пао си рату
Јесил' на мегдан пркосно стао
Шиптару клетом или Хрвату
Ђе ти је груди, разнио метак
У којој роде, пао си бици
Дал на бранику, Косову славном
На хладној Дрини, ил љутој Лици
" Био сам тамо, ђе храбро гину
Дјеца што српству, бијаху вјерна
Кошаре клете, са крвљу залих
А име моје, Тибор је Церна "
Ту грешна душа, стаде да боли
А горка суза из ока кану
Као да неко, грумен ми соли
Стави на свјеже, задату рану
Туга ми срце, ледом окова
Док сам се клањо, његовој сјени
Све док из мрака, поново зачух
" ПЈЕСНИЧЕ БРАТЕ, и нас помени
И ми смо своје животе дали
Ђе јече бојем, поља и кланци
Срђан и Бобан име нам бјеше
Војници српски, браћа близанци
И брат нам трећи, сад с нама спава
Плаветно небо, ђе боје дуге
Ми кад смо, душу предали богу
Он је за нама, умро од туге
Ни отац дуго издржо није
Смрт га је наша, вукла за собом
Још само стара остаде мајка
Да вјечно плаче над нашим гробом "
Душу ми ријеч, уједе ова
Снажно, ко чељуст гладнога вука
У машти својој, старицу виђох
Над својом мртвом, дјецом ђе кука
А у том часу, ко морска плима
Туга ми нека, проструја тјелом
За вама синци, што српске земље
Са својом крвљу, залисте врелом
Читаву ноћ сам, скрхан од бола
У своме срцу, пјесничком јецо
Жалећ што све вас, нијесам мого
У пјесме своје споменут дјецо
Жалећ што као, оштрица мача
Није ми оштра, пјесничка мисо
Жалећ што немам, хиљаду пера
С којим бих сваког, од вас описо
|
